DOSKORA, JOŠ SAM PITAO ZA TE...

Doskora, još sam pitao za te.
Sad više ni to.
A odavno te ne tražim.
Ne znam ni gde ti je sad dom.
I retko
– Kao ovo sad –
Jedna nestvarna, prozračna ruka
– Što se odvaja od ove što umorno niz telo počiva –
Pomiluje tvoju kosu:
Nekad sam te mnogo voleo!

I samo ponekad
Osmeh neki, neki pogled,
Il’ pokret ruke beznačajni
Zatrepere kratko, blago
K’o vetar na umornim kapcima očnim.

I ništa više!
I ničeg više od dugog boravka tvog.
Neko vreme sam te sanjao.
Sad već ni to!

1968.

Iz knjige Pesme, Sabrana dela I, Respublika, Informatika, Beograd, 2006.
Prvi put u knjizi Pesme s putovanja i druge 1965-1969, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 1969.

Pesma disovsko-skadarlijskog naslova, već od prvog stiha deluje poznato. Ipak, reč je o malo poznatoj ljubavnoj pesmi, kakve je Stanisavljević pisao na početku. Ovaj segment njegovog stvarlaštva ostao je u senci jezičko-eksperimentalnih iz sredine i angažovanih pesama s kraja karijere.