MIHOLJSKO LETO

Koje li pozne raskoši!
Odlazak skori sluteć
sunce kao da pokušava
svu svetlost svoju
u lišće da izlije.

Pogledaj bregove:
oplatan je u ogrtaču rujnom, zvezdolikom,
kao buktinja gori divlja trešnja
a kraj puteva setno se zari lipa.

I svako drvo
– grab, jasen ili breza –
drugačije
u jesenjem mnogoglasju peva.

Neko kaže:
kad god se naša susetka
sprema na put u Lurd
vreme je tako lepo.

Iz knjige Pesme, Sabrana dela I, Respublika, Informatika, Beograd, 2006.
Prvi put u knjizi Knjiga senki, Slovo ljubve, Beograd, 1973.

Ibrahim Hadžić za ovu priliku je napisao osvrt na lik i delo svoga prijatelja i saborca Miše Stanisavljevića.

MIODRAG MIŠA STANISAVLJEVIĆ (1941-2005)

Zamišljam moguću anketu koju je neko pre 6-7 godina sproveo pitajući studente Filološkog fakulteta, pa ljude iz nekog instituta društvenih nauka, pa prolaznike na ulici, i, najzad, bibliotekare u nekoj biblioteci: “Ko je Miša Stanisavljevć”, i čujem skoro istovetan odgovor: “Ne znam”.
Pitam se, danas, pet godina posle Mišine smrti, da li je ista recepcija njegovog književnog dela kao i pre, ili se nešto izmenilo u pesnikovu korist. I odgovaram: nažalost, situacija je ista, ako ne i gora.
Pa ko je, zapravo, Miša Stanisavljević?
Miša Stanisavljević je za vrlo mali broj poznavalaca, kao i njegovih prijatelja, jedan od naših najtalentovanijih pesnika poslednje četvrtine XX veka.
Još od prvih radova objavljenih u Studentu i Vidicima bilo je jasno da se pojavio jedan autentičan stvaralački glas. Ta autentičnost nije ga napustila ni u kasnijem periodu, u najzrelijim pesničkim godinama. Miša je bio sklon eksperimentu svakakve vrste, pa i u poeziji. Njegove pesme s programskim načelom – ili manifestom – publikovanim u zbirkama Ritmovi I, II, III (1980-1989) dale su savremenoj srpskoj poeziji koderovsku ili hlebnjikovsku dimenziju, jedno složeno traganje po zaumnom jeziku.
Nastavimo dalje sa predstavljanjem: Miša Stanisavljević je bio jedan od najdarovitijih dramskih stvaralaca i pesnika za decu. Njegovi komadi i danas se s uspehom igraju u dečjim pozorištima.
Miša Stanisavljević je bio izuzetan prevodilac pesama Borisa Pasternaka.
Miša Stanisavljević je bio suptilan filmski kritičar i prvi magistar Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.
Miša Sanisavljević je bio briljantan kolumnista koji je žešće od svih drugih kritkovao prilike u Srbiji od 1988. do 2001. godine.
Miša Stanisavljević je bio sakupljač svega i svačega “i rukodelac”, kako bi on voleo za sebe, a i sebi slične, da kaže; dakle rukodelac čudnih stvarčica-suvenira koje je prodavao na slavnom Bulevaru Revolucije a prekoputa slavnog Pravnog fakulteta u Beogradu.
Sve ovo pišem, naravno sa gorčinom, svestan da bi i danas, kada bismo sproveli istu anketu koju smo zamislili da je sprovedena pre 6-7 godina, 90 procenata ispitanika odgovorilo isto: “Ne znam ko je Miša Stanisavljević”.
Ovaj tekst želim da završim Mišinim stihovima iz njegove dečje pesme štampane u zbirci Levi kraljevi: “Ko izdrži dosadu, dobio je opsadu”. Miša, evidentno, izdržava dosadu i pobediće učmalu opsadu. Ući će na sva vrata: banuće sa tovarom svog dara, dara i za poeziju, i za drame, i za prevode, i za političke i novinarske kolumne, i za sitnice sa otpada. I zauzeće svoje zasluženo mesto u srpskom panteonu.

Ibrahim Hadžć