LEGENDA

Gledajuć predele ove čudno razbacane
nazreh u njima pesmu nejasnu
o ljubavnicima nekim razdvojenim
koji su toliko požurili jedno drugom, toliko su se želeli,
da su se predeli između njih, pometeni,
s njima pomešali i isprepleli.

Pa sad vekovima nikako da se odvoje od njih.
I on grleći je dodiruje njena ramena i bregove od čvoraka pocrnele
(volim tvoje čvorke veli on)
i ona grleći ga provlači prste kroz njegovu kosu i kroz drač
(volim tvoje šiblje šapuće ona)

I ona nekad, tajeć to od njega,
pita da li su jedno do drugoga stigli?
I on, ne odajuć to njoj, misli:
nije li ta rujna raskoš bobica gloga i drena
krv njina živicama raspršena?

Al’ odgovor ne nalaze.
Jer nikako da se odvoje od predela tih
što su se s njima isprepleli.

Iz knjige Pesme, Sabrana dela I, Respublika, Informatika, Beograd, 2006.
Prvi put u knjizi Knjiga senki, Slovo ljubve, Beograd, 1973.

Još jedna u nizu Stanisavljevićevih pesama koje se bave prirodom. Kod ovog pesnika, ali i kod nekih drugih iz njegove generacije, autentičan doživljaj prirode i pevanje o njoj podrazumevali su se. Čini se da već od sledeće generacije ovi motivi polako izlaze „iz mode“. Pri tom bi interesantnije bilo povezivati ove tematske komplekse sa otvorenošću, panteizmom i slobodnim duhom ’68. i hipi pokreta.