***

O velika vodo, velika gospođo,
ostavivši nepokrivene kuće,
nadvladavši umor, odolevši izdajama,
svečano izbegavši da ne dopadnem tamnice,
tebi dođoh!

Nekad su drugim krajevima
bljeskali moji trenuci – pesak raznobojni,
i tajne mi u snu lice dodirivale.
Ostavih sve.
Kroz šume i godine neprohodne
tebi dođoh!

Kako si saznala o velika vodo, velika gospođo,
da me provedeš kroz šume,
da mi pošalješ tvog trsja šum,
da mi kroz san pošalješ svoj sjaj?

Kako si znala da neću zalutati,
da neću sustati na putu,
da neću izdati, da neću skapati,
da neću tamnice dopasti,
da neću sagraditi kuću
s prozorima okrenutim jugu?

Svi su se nekud razišli, svi su nekuda stigli,
ja, velika vodo, velika gospođo,
tebi dođoh.

Idući, licem osećah, dodirivah, tvoje daleko prelivanje.
Ne znadoh,
da l’ mi to san neki nasmešeni na obraze sleće,
il’ licem dodiruje samo sjaj
nekog širokog nemilosrdnog mača?

Ni sada ne znam.
Znam da povratka nema.
Pesak je vratio boje
a tajne – ptice zelenih kolena – odletele su.
I evo mene pred tvojim licem
o velika vodo, velika gospođo.

Iz knjige Pesme, Sabrana dela I, Respublika, Informatika, Beograd, 2006.
Prvi put u knjizi Knjiga senki, Slovo ljubve, Beograd, 1973.
 

Jedna od velikih, antologijskih Stanisavljevićevih pesama, koje, začudo, nema ni u jednoj antologiji.