Ивана Раденковић поручује да је искрено уживала у настанку сувенира и да се нада како ће део њеног уживања осетити и сви они који у свој живот унесу део ове колекције, био то тањир, шоља, мајица, јастук, оловка или њој јако драга, а овде сасвим другачија – трулеx крпа…
О својој колекцији Волим/Београд, Ивана каже:
Прича почиње од жеље да се направи колекција која слави лепоту свакодневног живота. Сво богатство и разноврсност свакодневице покушала сам да преточим у нешто доступно свакоме, или бар свакоме ко познаје, осећа и воли Београд.
Као и све најбоље приче, и ова почиње готово случајно. Давне 2000. године, у оквиру свог дипломског рада сам нацртала једну графику града у коме живим. Она је у себи садржала све најважније објекте, све препознатљиве црте на лицу овог града и претстављала је густо ткање архитектонских линија од којих се састоји урбани визуелни простор. Повезани мостом и реком, ови елементи су ме довели до основне композиције која ће касније послужити као основни мотив из које се родила цела колекција. Исти графички тон додатно је наглашен колоритима, без обзира да ли ме је водила црна, бела или црвена боја, имала сам јасну визију коју ми је сам Београд дошапнуо и коју није било тако тешко следити… Сам град је удахнуо живот овој колекцији наизглед обичних, употребних предмета који су пренели моју поруку на духовит, али графички чист и лако разумљив начин.
Волим/Београд је стога колекција израсла из мог личног односа са градом, колекција у чијем настанку сам искрено уживала. Надам се да ће део тог уживања осетити и сви они који у свој живот унесу део ове колекције, био то тањир, шоља, мајица, јастук, оловка или мени јако драга, а овде сасвим другачије третирана – трулеx крпа…
И на крају приче, понешто о аутору. Зовем се Ивана Раденковић, графичким дизајном (и свим другим врстама дизајна) бавим се већ скоро целу деценију у Србији и иностранству. До почетка ове године радила сам у новинској кући “Политика Новине и Магазини” у Арт дирекцији са феноменалним човеком и дизајнером Борутом Вилдом. Како од пре неког времена интензивно размишљам о пословном одласку у иностранство, желела сам да нешто направим за свој град, нешто што ћу оставити иза себе, а што ће бити разумљиво људима који Београд сматрају својим родним или усвојеним градом, а опет и довољно интригантано за људе ван Србије, били они уметници или не.