Gledamo: 10 avangardnih filmova!!!

11.09.2016, 16:02.
blank-image

Program u okviru programa „VEK AVANGARDE“, povodom stogodišnjice dadaizma 1916 – 2016 Program posvećujemo Branku Vučićeviću! Izabrao: Stevan Vuković
Na prvoj strani uvoda u zbirku tekstova koju je 1983. godine priredio i u okviru jedne od edicija “Studentskog izdavačko”g centra objavio pod nazivom “Avangardni film 1895-1939”, Branko Vučićević je naveo da je “oznaka ‘avangardni” upotrebljena u svom najjednostavnijem, najdoslovnijem značenju: avangardni film je onaj koji istražuje, prekoračuje uspostavljene granice, krši osveštana pravila, preuređuje i obnavlja filmski jezik – koji se brzo razvio, ali još brže okamenio u konvencije.” Film sa ironičnim nazivom “Povratak razumu”, Men Reja veoma je paradigmatičan u tom smislu. To je prvi uspešni eksperiment u domenu pokretnih slika koji je koristio tehniku fotograma, eksponirajući emulziju na celuloidnoj traci bez posredovanja kamere, da bi to kombinovao sa snimcima nagog ženskog torza i mnoštva predmeta i senki, u pozitivu i negativu, u sledu koji je bio refleksivno kontemplativan i nenarativan. Urađen je za svega jednu noć, po narudžbini Tristana Care, za događaj izveden 6. jula 1923, u “Teatru Mišel” u Parizu, pod nazivom “Veče bradatog srca”. To je bio jedan od tri kratka filma, prikazanih u mešanom programu, u kome je izvođena i muzika Stravinskog i Satija, pesme Koktoa i Supoa, i Carinu dramu koju su izvodili glumci u kostimima koje je izradila Sonja Delone. Ovaj događaj se završio tučom koju je započeo Andre Breton, a koju je tek intervencija policije prekinula, da bi time došao kraj i praksi vodvilja koju su pariski dadaisti tih godina razvijali. Nakon samoukidanja dadaističkog pokreta “Povratak razumu” će svoj novi kontekst recepcije naći, s jedne strane u nadrealističkom filmu, a, s druge, u filmskim tradicijama pokrenutim na Buahausu i u okviru “Grupe novembar” u Berlinu. One su obrazovale domen čistog ili integralnog filma, “muzike za oči” ili “slikanja vremenom”. Shodno zbirnom nazivu pod kojim su 3. maja 1925. u berlinskom UFA bioskopu na Kurfusterdamu projektovani filmovi poput “Međučina”, Rene Klera i “Mehaničkog baleta”, Fernana Ležea i Dadli Marfija, uz već klasike kao što su Valter Rutman, Hans Rihter i Viking Egeling, te tradicije su konačno podvedene pod kategoriju “apsolutnog filma”. Iako je u tom kontekstu “Povratak razumu” prikazan izvan plakatom navedenog programa, svojim naglašenim montažnim postupkom sasvim se uklopio u to što će razvijati u tom krilu avangarde. Upravo kao i “Povratak razumu”, i “Međučin” Rene Klera je bio naručen da bude deo intermedijalne celine, na način na koji su to utvrdili još futuristi, i to Balinim postavlanjem na scenu baleta po Igoru Stravinskom u “Teatru Konstancin” u Rimu 1917. “Međučin” je filmski materijal koji je emitovan delom na početku, a delom između činova baleta na osnovu knjige Fransisa Pikabije, na muziku Erika Satija, za koju je kompozitor najavio da će biti “pornografska”, a publici je sugerisano da ponesu vatu za uši i crne naočare. Ovaj “ni balet ni antibalet” imao je premijeru u pozorištu na Jelisejskim poljima u Parizu 27. novembra 1924. godine. Svi ti koji su tada zviždali filmu koji je u sebi nosio duh dadaizma bili su Kleru ipak draži od kasnije disciplinovane publike. “Ništa nije više uznemirujuće od pripitomljene disciplinovane publike koja oseća obavezu da aplaudira u ritmu čak i kada nešto smatra dosadnim, kada to ne voli” pisao je Kler u knjizi koja se u vidu njegove autobiografije pojavila 1970 pod nazivom “Film juče i danas”. “Publika u Švedskom baletu (gde je Međučin igran) imala je hrabrosti da se naljuti”, dodao je on, i to naglašavajući “to je bila prava publika, živa publika…” Upravo na takvu publiku računali su i autori nadrealističkih filmova, od “Andaluzijskog psa”, do “Rose Hobart”. Na premijeri filma “Rose Hobart”, koga je Džozef Kornel sačinio bez snimanja, to jest isključivo od premontiranih elemenata komercijalnog avanturističkog filma “Istočno od Bornea”, Džozefa Melforda, baš takvu gnevnu reakciju imao je Salvador Dali, koji je namerno kišobranom oborio projektor i sprečio projekciju filma za koji je tvrdio da mu je “ukraden iz nesvesnog”. I taj, i svi ostali ovde navedeni filmovi, makar delovali i krajnje formalno, poput “Igre svetlosti u crno-belo sivom”, Lasla Moholi Nađa, imali su za cilj da, kako je to Vučićević naglasio “prekoračuju uspostavljene granice”, i “krše osveštana pravila”. Iako su mnogi od postupaka koji su u njima razvijeni kasnije postali standardni za proizvode filmske industrije, kao u filmovima Frenka Kapre, koje je montirao i za njih specijalne efekte radio upravo Slavko Vorkapić, ovi filmovi su u svoje vreme uspevali da izmaknu konvencijama i često ih i izvrgnu ruglu ili pokažu nepotrebnim. Među vrednosti filma “Život i smrt holivudskog statiste broj 9413” spadaju ne samo formalni jezik kojim je izveden i njegov vidno satiričan sadržaj, nego i to da je snimljen i montiran za manje od sto dolara, u Vorkapićevoj kuhinji i dnevnoj sobi, i da je distribuiran izvan elitnih bioskopa, te da su ga gledali i ljudi obični baš kao taj statista koji nosi filmski narativ. Na takve gledaoce su računali i autori filmova koji prikazuju ritmove gradova, kao što su “Berlin, simfonija velegrada” i “Čovek sa kamerom”. I zato je dobro što se ovom prilikom pokazuju u šatoru, na sred ulice, u koji gradska vreva prodire i meša se sa njihovim sadržajem, dok publika stalno ulazi i izlazi, bez kompleksa da ometa kulturni događaj.
Stevan Vuković

1. “Povratak razumu”, Men Rej, 1923, trajanje 2’ 23’’
(Man Ray: Le Retour a la raison)

2. „Međučin“, Rene Kler, 1924, trajanje 22’
(René Clair: Entr’acte)

3. „Mehanički balet“, Fernan Leže, i Dadli Marfi, 1923–24; trajanje 11’ 25’’
(Fernand Léger & Dudley Murphy: Ballet Mécanique)

4. “Berlin, simfonija velegrada”, Valter Rutman, 1927, trajanje 62’
(Walter Ruttmann: Berlin: Die Sinfonie der Großstadt)

5. “Život i smrt holivudskog statiste broj 9413”, Robert Flori i Slavko Vorkapić, 1928, trajanje 11’
(Robert Florey and Slavko Vorkapich: The Life and Death of 9413, a Hollywood Extra)

6. “Andaluzijski pas”, Luis Bunjuel, 1929, trajanje: 16’ 26’’
(Luis Buñuel: Un Chien Andalou)

7. “Čovek sa kamerom “, Džiga Vertov, 1929, trajanje: 68’
(Dziga Vertov: Čelovek s kinoapparatom),

8. “Igra svetlosti u crno-belo sivom”, Laslo Moholi Nađ, 1930, trajanje: 6’
(Laszlo Moholy-Nagy: Lichtspiel schwarzweiss-grau)
9. “Srce vremena”, Orson Vels i Vilijam Vans, 1934, trajanje 8’ 11’’
(Orson Welles and William Vance: The Hearts of Age)

10. “Roze Hobart”, Džozef Kornel, 1936, trajanje: 19’
(Joseph Cornell: Rose Hobart)

Loading...