1 НА 1
други део
Кустоси : Уметници
Јелена Матић : Имрана Капетановић
Андреа Палашти : Ивана Чавић
Ана Панић : Маријан Црталић
Слађана Петровић Варагић : Милица Ђорђевић
Кустос пројекта: Иван Манојловић
7 – 28. јун 2018.
Галерија АРТГЕТ
1 НА 1
други део
У основи овог кустоског процеса је игра. Као и свака игра, тако и ова има своја правила и ограничења. Поштовање правила игри даје структуру, али омогућава и њихово кршење. Правила ове игре су доста једноставна: један кустос, један уметник и један зид. Ово формално правило прати и једно тематско – изабрани уметник односно њен или његов рад треба да се ослања, да илуструје или покреће неки од актуелних друштвених проблема. Изложба-игра полази од претпоставке да се у данашњем свету револуције спроводе свакодневно – политички, друштвено и технолошки и да се процесима дигиталне продукције, апропријације, приказивања и дистрибуције слике истовремено бележе и изазивају друштвене промене. Друштвене и политичке трансформације које су се догодиле у последњих неколико година не би биле могуће без те револуције која је захватила фотографску слику.
Циљ пројекта је да се испита могућност савремене фотографије да мапира значајне друштвене теме које опседају наше друштво, без обзира да ли су оне болне, тешке, невидљиве или анегдотске. Ставити такав задатак пред кустоса захтева мултивокални приступ насупрот перспективе једног аутора. Тако се развила идеја о пројекту који ће кроз две изложбе током два месеца, окупити неке од најактивнијих кустоса или теоретичара фотографије млађе генерације који по сопственом избору бирају по једног фотографа/уметника односно једну серију или тему.
Андреа Палашти је наставила да испитује судбину новосадске новинско-издавачке куће „Дневник“, овога пута кроз сарадњу са уметницом Иваном Чавић. Као и у случају Слободана Шушњевића, чији је рад био изложен у првом делу изложбе 1 на 1, и Ивана Чавић користи методологију апропријације нађених предмета најстаријег штампаног медија у Војводини, у овом случају слова „И“ са назива који се налазио на самој згради новинско-издавачке куће. Излагањем поменутог слова и његове фотографије, Ивана актуелизује питање медијских кућа у Србији које се углавном налазе у стању хибернације након сумњивих приватизација.
Рад Скојевка Минка Имране Капетановић је избор теоретичарке фотографије Јелене Матић и представља анализу друштвене и личне историје и сећања у којој је главни лик Минка, уметничина бака, некадашња чланица СКОЈ-а. Фотографишући своју баку у свакодневним пословима, у приватном и јавном окружењу, уметница у раду Скојевка Минка анализира третман и перцепцију фотографије у сфери приватног, као и њене веома важне улоге и везе у односима две особе.
Милица Ђорђевић се бави суграђанима који су временом постали „невидљиви“. Право на грађански активизам без адекватне реакције суграђана бива маргинализовано. Рад Слојеви, избор кустоскиње Слађане Петровић Варагић, отвара теме као што су могућности и стратегије грађанске непослушности у посткапиталистичким друштвима данас.
Кустоскиња Ана Панић одабрала је рад Садашњост повијести Маријана Црталића. Користећи архивску и документарну фотографију, Црталић ставља у јукстапозицију садашњост и недавну југословнеску прошлост на наизглед истим местима. На фотографијама је евидентна ова игра а сукоб постоје отворен, чиме аутор у први план поставља цивилизацијске вредности достигнуте у држави и систему којег се данас све земље наследнице труде да избришу. Маријан Црталић нас пита да ли смо тиме избрисали и поменуте вредности.
Фотографије Јелене Николић, избор кустоса Мирослава Карића, настају уз помоћ мобилног телефона – најмасовнијимег алата за продукцију фотографских записа, које уметница затим дистрибуира и дели преко друштвених мрежа и платформи (facebook, instagram). Кроз уметничке поступке репетиције, декадрирања, зумирања и колажирања, уметница редефинише значај фотографије у свакодневници данашњег друштвеног окружења. У основи рада Јелене Николић налази се промишљање контекста, ефеката и последица који се данас перципирају као прилике за фотографију, а појединац је више него икада пре у могућности да визуелно мисли и интерпретира догађаје, људе и свакодневни живот.
Иван Манојловић
Кустос – историчар уметности
…
Јелена Николић, Без назива, 2017.
Фотографија је данас више него икада присутна и укључена у свакодневни живот, интерперсоналне и шире друштвене комуникације и интеракције. Масовна употреба дигиталних и телекомуникационих уређаја опремљених камерама учинили су фотографију доминантном праксом у нашим дневним активностима, доносећи радикалну промену у колективној перцепцији све сложеније и захтевније реалности. Могућност да се у сваком тренутку фотографише, снимак небројено пута понови, по сопственом нахођењу обради и потом у секунди преко друштвених мрежа подели са хиљадама других људи отвориле су ново узбудљиво поглавље у демократизацији и редефинисању фотографског медија, његових вредности, импликација и значаја. Визуелна уметница Јелена Николић је једна од петсто милиона дневно активних корисника Инстаграма, фото-платформе која је управо означила прекретницу у облицима продукције и потрошње визуалних искустава непосредних окружења. Бавећи се у свом претходном раду реконтекстуализацијом медијских слика и садржаја (поп и масовна култура) откривајући слојеве парадокса и сублиминалних порука, Јелена Николићу пољу фотографије полази од разматрања контекста, ефеката и последица савременог тренутка у којем се све перципира као прилика за фотографију, док је појединац уведен у стање перманентног визуелног мишљења и интерпретирања догађаја, људи и свакодневног живота. Ауторка у свом раду у тематском и мотивском фокусу има град (Београд), просторе наших колективних дневних егзистирања, кретања, комуникација, манифестовања друштвености… Проналазећи их у димензији обичних ситуација и призора и документујући их, како истиче, из потребе за објективнијом перцепцијом стварности, ауторка промишља поливокалност фотографског медија, истражујући и производећи нове визуелне форме даљим третирањем, накнадним посредовањем фотографских снимака кроз различите поступке (репетиције, декадрирања, зумирања, колажирања)…
Мирослав Карић
Јелена Николић (1990) је 2014. завршила Мастер студије на Факултету ликовних уметности у Београду, смер Трансмедијска истраживања. Излагала је на четири самосталне и више групних изложби у земљи и иностранству. Живи и ради у Београду.
nikolicgjelena.wixsite.com/jelenanikolic
…
Имрана Капетановић, Скојевка Минка, 2010–2017.
Полазиште рада јесте ауторкина баба Минка, некадашња припадница СКОЈ-а, која и данас живи окружена симболима прошлости. Поред фотографија насталих у екстеријеру, већина фотографија је снимљена у приватном и интимном простору њеног дома у обичним, свакидашњим тренуцима и ситуацијама. Предмети прошлости нам се приказују дискретно. Међу сувернирима, фигурама и разним другим стварима, промаља се мала биста Јосипа Броза Тита, а на зиду с урамљеним фотографијама чланова породице, па и саме ауторке, налазе се и фотографије некадашњег председника СФРЈ с групом људи. На фотографији с приказом собе, можда једној од ретких на којој је баба Минка стављена у други план, налази се календар с Титовом фотографијом. Ови предмети или симболи делују попут споредних актера неког филма који ништа не говоре, нису ни толико упадљиви, а опет су веома битни и њихово одсуство готово да је незамисливо за нарацију и концепт ауторкиног дела.
Јелена Матић
Имрана Капетановић (1975, Сарајево) професорка фотографије на Интернационалном Универзитету у Сарајеву, власница Студија ТНТ и председница удружења Фотон. Излагала је на великом броју групних изложби и имала 16 самосталних изложби.
…
Ивана Чавић, И (2017– )
Дневник је најстарија новинско-издавачка кућа у Војводини. Као информативно-политички дневни лист, покренут је илегално за време Другог светског рата, 1942. године, под именом Слободна Војводина. Од 1. јануара 1953. излази под именом Дневник, и представљао је најважнији извор информација у Војводини, као и важно средство за креирање јавног мњења. Данас, након 76 година, штампарија је затворена, док се празни пословни простори у згради Дневника издају трећим лицима.
Ивана Чавић се користи преузимањем појединачног слова И (ДНЕВНИК), које је некада стајало на фасади старе штампарије са наменом оглашавања и украшавања новосадске медијске куће. Премештањем слова И у уметнички контекст, отвара се његова вишезначност (и као везник!), али у исто време изводи се и процес који захтева ’ангажман са текстом’. Јер, упркос недостатка целовите речи, њено присуство се осећа кроз физичко приказивање њеног одсуства. Именовањем целовите речи, слово постаје конкретно место и простор (Бартовски punctum!), чин који управо и открива прикривено значење.
Андреа Палашти
Ивана Чавић студира фотографију на Академији уметности у Новом Саду. Своју фотографску праксу заснива на истраживању форми нарације и контекста, са фокусом на креирање визуелних наратива који испитују границе документарног и фикције, приватног и јавног. Стварањем дијалога између фотографског и текстулног, Ивана Чавић креира платформу за истраживање (ишчитавање) личних историја и сећања. Учесница је у више групних и самосталних изложби, као и у међународним колаборативним пројектима.
…
Маријан Црталић, Садашњост повијести, 2011.
Маријан Црталић у свом раду отвара питање статуса радника некада и сада са циљем рехабилитације културне баштине свог родног града Сиска, некада јаког индустријског центра који се развијао око рафинерије нафте и железаре, a чији се пејзаж континуирано мењао кроз укључивање индустрије у природни пејзаж.
У циклусу Садашњост повијести, Црталић инкорпорира архивске фотографије радника у актуелни пејзаж и кроз феномен Железаре у Сиску преиспитује данашњи однос према радницима, раду и радничком културном наслеђу. Црталић у социјалистичкој прошлости препознаје универзалне вредности којих данас нема, као и социјалне и економске тековине социјалистичког системакоје су нам одузете, попут социјалне правде, солидарности, доживљаја себе као друштвеног актера, а које жели да врати и угради у темеље захтева за „нормалну“ будућност – боље сутра које је засновано на бољем јуче.
Фотографије садашњег стања објеката испражњених од људи и ослобођених хероизације, којима је у соцреализму идеализован рад, показују специфичне социјалистичке просторе виђене као симболичка места модерности, обележја другачије и боље прошлости, који су изгубили функционалност у постсоцијалистичкој садашњости у којој је, како уметник каже, „радник постао дух, односно сјећање на човјека који је ,некад’ изградио све што му је ,данас’ одузето у стварном свијету изграђеном по локалном криминалном моделу приватизације и претворбе.“
Ана Панић
Маријан Црталић (Сисак, 1968) је мултимедијални уметник. Дипломирао је сликарство на Академији ликовних умјетности у Загребу. Након студија почиње да истражује медије попут видеа, фотографије и перформанса, фокусирајући се на социјално ангажовано преиспитивање друштва и уметничке (ре)акције које теже критичком расветљавању одређених друштвених проблема.
Од 2007. године ради на пројекту Невидљиви Сисак, који се заснива на уметничком и активистичком деловању са циљем културне ревитализације града Сиска. Покретач је Фестивала Жељезара и оснивач уметничке организације Невидљиви Сисак.
…
Милица Ђорђевић, Слојеви 1 и Слојеви 2, 2018.
Фотографија је одувек „радила са слојевима“. Аналогна фотографија подразумева употребу филма који је омогућио бележење светлосног записа, а филм у преводу са енглеског означава танки слој. Дигитална фотографија за разлику од аналогне, не користи филм и хемију већ слику бележи као скуп бинарних података и подложна је манипулацији и комјутерској обради која може укључити и „рад са слојевима“.
Фото-инсталација Слојеви / Layers Милице Ђорђевић настала је иницијално на поигравању са техничком природом дигиталног фотографског медија. Методологија рада подразумева „брисање слоја“, што се у техничком смислу описује као поступак одбацивања (select layer+delete).
Инсталацију сачињавају две фотографије на којима се интервенисало, а које су забележене на протестним окупљањима током пролећа 2018. у Пожеги, које базично документују покушај грађана да заказану јавну трибину одрже у просторијама Месне заједнице. Иако је реч о коришћењу јавних ресурса, доносиоци одлука су ускратили право на коришћење овог простора грађанима, што је изазвало акцију мапирања овог „забрањеног“ места.
Рад Милице Ђорђевић преиспитује проблем раслојавања друштва. У данашњој Србији, друштвена стратификација је најчешће узрокована поделом друштвених слојева према „друштвеној моћи“ или како би то социолози дефинисали, поделом између „оних који владају другима“ и „оних којима други владају“. Овај рад проблематизује питање начела друштвене једнакости и вертикалног раслојавања према неједнакој расподели моћи. Друштвена ангажованост за опште добро супростављена интересу моћних појединаца бива осуђена на изостанак реакције и овај малобројни грађански слој постаје „невидљиви или непостојећи слој“. Уоквирена ружичастим рамом, оваква реалност постаје лакше сварљива.
Слађана Петровић Варагић
Милица Ђорђевић (Пожега,1980) је визуелна уметница и фотографкиња. Дипломирала је Факултету примењених уметности, у класи професора Бранимира Карановића. Излагала је на бројним групним и самосталним изложбама. Живи и ради у Пожеги.