Отварање изложбе у четвртак, 6. јула у 20:00
Проблематизујући методологије репрезентације фотографије, уводећи стратегију повлачења из поља представљачког, новосадска уметница Миа Ћук и са актуелним радом -инсталацијом Брод је изнутра потонуо у галерији Артгет наставља даље са истраживањима или, прецизније речено, разоткривањима феномена фотографског медија.
Миа Ћук од почетка свој рад идејно и проблемски развија око питања шта подразумева и шта значи уопште фотографско данас, занимајући се најпре за рубове подручја у којима се фотографија дефинише, интерпретира и приказује.
Њен рад је у том погледу радикално преиспитивачки према конвенционалним фотографским приступима и више је усмерен ка изналажењу нових и другачијих визуелних израза кроз које би било могуће разматрати фотографију у њеним суштинским значењима али и потенцијалима као друштвене, културне и уметничке праксе.
Искорак из очекиваних или претпостављених начина и оквира у продукцији и излагању фотографске слике отвориће за Миу Ћук поље могућности у експерименту и тестирању граница шта јесте фотографско и када то престаје да буде. Континуирана инсталација представљена на овој изложби настала је у оквиру процеса којим се, путем једноставог поступка контакт-копирања фотографског садржаја и његовог брисања, сакрива изложено. Рад укључује случајно пронађени архивски материјал са готово стотину негатива (портрета) на стаклу, непознатог аутора и порекла, за које се претпоставља да су настали у неком фотографском студију током 30-их година XX века. Контакт-копије које уметница у дужем временском периоду продукује у кућним условима постају део рутинизиране свакодневне радње, али и концептулано интегралан и значајан део рада. Наиме, сам чин непрестаног копирања директним постављањем стаклених негатива преко фотографског папира прати процес брисања, који ауторка наменски уводи и развија упорним коришћењем грешке. Употреба грешке као метода подразумева да се фото-папир користи без употребе фиксира, а ауторка поступак интенционално понавља изнова без жеље да се грешка превазиђе. Сам избор фото-папира као материјала за уметницу остаје важан превасходно и због његових различитих својства која се огледају у капацитетима да слику развије, али да је у исто време и прогута, уколико се овај процес не заустави фиксирањем. Тензија и неизвесност које сам процес генерише између могућности репрезентације слике и њеног материјалног губитка отвара поље експеримента. Фиксирање се не доживљава као процес који је иманентан природи самог материјала и из тог разлога се намерно изоставља. Осветљавањем и експонирањем, забележене представе у овом процесу временом мењају боју, бледе и нестају, док се контакт-копије савијају и постају крхки објекти уместо репрезентативне јасне слике које су забележиле одређени тренутак у прошлости. Додајмо овоме још два коренсподирајућа пункта у поставци, „нему“ слајд-пројекцију у функцији „хватача“ сенки затеченог галеријског мобилијара и архивску кутију са „похрањеном“ пројекцијом фотографија чије садржаје у обрисима тек наслућујемо. Увођењем означитељских и симболичких потенцијала изабраног технолошког поступка, материјала, наглашавањем интериорности фотографске слике и неких минималних процеса који леже иза њеног приказивања, коришћењем грешке као основног принципа у настанку рада, имплементирањем архивске грађе не као нарацијског елемента и историјског спекулативног документа већ као простора контрадикторности између чувања и нестајања, Миа Ћук на непосредан начин у фокус поставља многа питања која се најпре тичу односа према посматрању и читању фотографије…
Једна од тема којом се уметница бави у оквиру настанка овог рада јесте и трагање у пољу текста и интересовање за текстуалност фотографије. Тако унутар саме инсталације, апропријација листа из књиге Ортегина клепсидра Силвије Монрос-Стојаковић, који се ту нашао накнадно одштампан са намером да читаоца упути на исправку словних и језичких грешака у одређеном издању, постаје важан концептуални замајац са једне стране у ономе што ауторка спроводи кроз цео рад као суптилан и истовремено субверзиван гест у перцепцији и интерпретацији визуелних/фотографских садржаја, а са друге у пропитивању могућности симултаног односа текста и фотографије.
У овом још увек отвореном и комплексном експерименту, у којем и сам излагачки простор постаје конститутивни елемент рада, Миа Ћук усвајањем стратегије одмицања од представљачког одабиром феномена грешке и неуспеха за поетички исказ, заправо, укључује бројне означитеље тихе критичке промисли, неопходних редефинисања и нових сагледавања у репрезентацијским форматима и тумачењима фотографског медија.
Мирослав Карић & Слађана Петровић Варагић
