Фестивал минималистичке музике „Минималфест – Корени“
Програм ће извести пијанисти Maja Рajкoвић, Љиљана Вукеља, Владимир Цвијић и Драгана Раић.
Минималфест је мали прозор у велики свет минималистичке музике, стилског правца који у светским размерама траје већ више од педесет година. И поред толико дугог периода постојања, и огромне популарности у свету, овај стилски правац у Србији ни издалека није довољно познат. Управо из тог разлога смо колега Владимир Цвијић и ја дошли на идеју да организујемо фестивал да бисмо широј публици указали на рад најважнијих аутора овог правца у свету и код нас. Овај фестивал савремене музике је стилски потпуно усмерен и у том смислу је у нашем музичком животу сасвим јединствена појава. У питању је пилот верзија, а искрено се надамо се да ћемо успети да наставимо са радом и у наредним годинама.
Слоган под којим се одвија овај фестивал је Корени јер ће овом приликом на два концерта бити приказани сами почеци овог правца у САД и Србији тако да ће неке од антологијских композиција најважнијих аутора бити изведене по први пут у нашој средини.
Одржавање фестивала је финансијски омогућио СОКОЈ, а у организационом погледу Удружење пијаниста Србије, Културни центар Београда и Факултет музичке уметности.
Владимир Тошић, селектор фестивала
Програм:
19.00 Уводна реч Владимира Тошића
19.30 Концерт
Ла Монте Јанг
Composition 1960 #7 (1960)
Maja Рajкoвић, Љиљана Вукеља, Владимир Цвијић
Филип Глас
Music in Fifths за клавир (1969)
Maja Рajкoвић
Стив Рајх
Piano Phase за два клавира (1967)
Љиљана Вукеља, Maja Рajкoвић
Тери Рајли
Study nr.1 за клавир (1965)
Љиљана Вукеља
21.00 Концерт
Мирослав Савић
10 за клавир (1976)
Љиљана Вукеља
Милимир Драшковић
HPSCHD, оп. 2 (2004?)
Љиљана Вукеља
Миодраг Лазаров Пасху
Време 2 (1981–1986)
Maja Рajкoвић
Милош Раичковић
Mirror (Permutations IV)
Maja Рajкoвић, Владимир Цвијић, Љиљана Вукеља
Владимир Тошић
Ретида за клавир (1988)
Владимир Цвијић
Под појмом минималистичка музика подразумева се музика заснована на свесној редукцији и аскези својстава звука, звучне грађе и композиционих поступака. Дело израста на бази благих промена остварених кроз понављање основног материјала, најчешће у оквиру једног музичког процеса који унапред одређује развој свих параметара композиције.
Најуочљивија обележја минималистичке музике су: поступне промене, многоструко понављање, дуга трајања, одсуство наглих контраста и богатство звучних боја.
Минималистичка музика је настала скоро једновремено у Европи и САД почетком шездесетих година 20. века. Ипак нема никакве сумње да је пуни значај и прави процват прво доживела у САД да би убрзо затим била прихваћена широм света. Сматра се да су оснивачи минималистичке музике у САД композитори Ла Монт Јанг, Тери Рајли, Стив Рајх и Филип Глас. Они представљају велику четворку минималистичке музике, која је имала и највећи утицај на развој овог стила, као и на многе друге ауторе сличног приступа широм света. Поготиву су Рајх и Глас успели да своју музику популаризују, у најбољем смислу тог појма, до невиђених размера у XX веку.
У Србији (па и у целој тадашњој Југославији) прва оваква дела су настала средином седамдесетих година 20. века, а аутори су били Мирослав Савић, Владимир Тошић, Милош Раичковић, Миодраг Лазаров и Милимир Драшковић.
Биографије композитора:
Владимир Тошић (Београд, 1949) је композитор, мултимедијални уметник, редовни професор Факултета музичке уметности у Београду. Студије композиције завршио је у класи Василија Мокрањца на истом факултету. Током студија је почео да делује јавно као аутор у тадашњој Југославији а затим и у иностранству (Француска, Мађарска, Италија, САД…). Освојио је прву награду на конкурсу за композицију Thomas Bloch (Париз, 2000) и трећу награду на такмичењу за композицију Gitarrentage für Kinder (Немачка, 2011). Основа стваралачког приступа Владимира Тошића је редукционистички принцип изградње дела. Сва његова остварења су заснована на веома малом броју различитих елемената, а понекад чак и на само једном (боји, ритму, хармонији…). Једна од битних и изразитих особина његовог стваралаштва је процесуална организација. Дело настаје веома поступним развојем почетног језгра помоћу изабраног поступка без наглих промена и без сукоба различитих музичких материјала. Може се рећи да скоро сва његова дела имају важне, и лако уочљиве, заједничке особине: процесуалну организацију, симетричну лучну форму, репетитивност и инсистирање на боји. Најважнија дела Владимира Тошића су: Вариал, Дуал, Триал, Воксал, Фисија… Све ове композиције имају неколико верзија за различите инструменте и саставе.
Лазаров Миодраг Пасху (Скопље, 1949) је дипломирао композицију и магистрирао естетику на Факултету музичке уметности у Београду. Члан је Удружења композитора Србије и Естетичког друштва Србије. Приватно је студирао дириговање. Завршио је курс електронске музике при електронском студију Трећег програма Радио-Београда. Био је члан авангардне групе Опус 4 (коју су, осим њега, сачињавали и Владимир Тошић, Милимир Драшковић и Мирослав Миша Савић). Са групом Опус 4, као и са групом уметника концептуалне и постконцептуалне оријентације, а најзад и сам, изводи низ својих радова (а учествује и у извођењима радова других уметника), типа хаппенинга, перформанса, семиосоница, акција… Пасхуов рад се може дефинисати као концептуалистички и редукционистички. Такође користи и прожимање више медија, као и што конотира идеју дела у мултидисциплинарни контекст, а најзад, контекстуализује стара инваријантна и варијантна својства структуре дела (иманентна различитим уметничким родовима) на нов – медијски-иновалентни начин.
Милимир Драшковић (Сарајево, 1952–2014) је завршио гимназију и хармонику у СМШ Станковић. На такмичењима је освојио више републичких и савезних награда. Дипломирао на Музичкој академији у Београду, одсек за композицију и оркестрацију, класа проф. Василија Мокрањца. Дириговање је учио код Борислава Пашћана, са којим је основао оркестар Млади филхармоничари Београда и дириговао на њиховом првом концерту. Био је члан Ансамбла за другу нову музику и група композитора Опус 4 и Yummbel. Сарађивао са програмима СКЦ-а, Електронским студијем III програма Радио Београда, Гете Институтом, Европским пројектом минималне Музике у Утрехту и Центром за културу југоисточне Европе у Берлину. Један је од оснивача и главних продуцената независне филмске продукције Покрет. Био је активан као продуцент и издавач и сарађивао је са музичком продукцијом Vertical Jazz из Београда и филмским продукцијама Ohne Gepàck из Берлина и MTM Film&Video из Београда.
Мирослав Савић (Београд, 1954) је активан на различитим уметничким пољима – као композитор, музички педагог, продуцент, дизајнер звука и перформанс уметник. Дипломирао је композицију на Музичкој академији у Београду у класи Василија Мокрањца. Дириговање је учио код Борислава Пашћана. Завршио је курсеве компоновања у Електронском студију III програма Радио Београда и у Дармштату. Био је члан Ансамбла за другу нову музику и авангардних група композитора Нова генерација, Опус 4 и Yummbel. Активно је учествовао у оквиру европског пројекта минималне музике. Члан је Удружења композитора Србије и Удружења ликовних уметника Србије. Професор је на одсеку Компјутерске музике на Новој академији уметности и Музичке продукције у СМШ Коста Манојловић. Дугогодишњи је уредник музичког програма Студентског културног центра (од 1975) где је, осим организације концерата и фестивала савремене и модерне музике издао више ЛП, ЦД и МЦ издања, као и књига и каталога.
Милош Раичковић (1956) је композитор и диригент. Студирао је композицију код Василија Мокрањца, Оливијеа Месијана и Давида дел Тредичија, а дириговање код Борислава Пашћана, Пјера Дервоа и Херберта Бломштата. Дипломирао је у Београду, магистрирао је на Универзитету на Хавајима, а докторирао на Градском универзитету у Њујорку. Предавао је на више универзитета у САД и Јапану. Живео је у Београду, Паризу, Лос Анђелесу, Хонолулуу, Хирошими и Њујорку, где и сада борави. Један је од оснивача Ансамбла за другу нову музику (1977) и оркестра Млади београдски филхармоничари (1977), касније познатијег као Филхармонија младих Борислав Пашћан. Његова музика изводи се широм света и снимљена је на компакт дисковима – дела New Classicism (Mode Records), Б-А-Г-Д-А-Д и Far Away (Albany Records). Критичар Лос Анђелес Тајмса, Марк Свед карактерише Раичковићеву музику као јединствени постмодерни одговор како на минимализам, тако и на мултикултурализам.
Тери Рајли (Terrence Mitchell Riley, 1935) је амерички композитор, извођач и пионир минималистичке музике. Његов опус је под великим утицајем џеза и индијске класичне музике, а у стваралаштву користи и иновативне технике музике са траке и системе одлагања. Његова композиција In C (1964), као и албум A Rainbow in Curved Air (1969) сматрају се темељима минималистичке музике. Рајлијева музика je најчешће базирана на импровизацији кроз низ модалних фигура различитих дужина. Композиције као што су In C и Keyboard Studies најбоље илуструју ову технику. Педесетих година прошлог века радио је са снимљеним луповима, технологијом која је у том тренутку била у повоју, да би касније уз помоћ дизајнера звука створио, како га је сам назвао акумулатор за успоравање времена. Наставио је да користи траке у сврху музичког ефекта како у студију тако и на наступима уживо. Његова музика је имала кључни утицај на многобројне ствараоце популарне музике.
Стив Рајх (Stephen Michael Reich, 1936) је амерички композитор који се, заједно са Ла Монтом Јангом, Теријем Рајлијем и Филипом Гласом сматра зачетником минималистичке музике средином и крајем шездесетих година прошлог века. Рајлијев стил компоновања утицао је на многе композиторе и групе. Његове иновације су коришћење снимљених лупова у сврху креирања фазних образаца (It’s Gonna Rain и Come Out) и употреба једноставних звучних процеса у истраживању музичких концепата (Pendulum Music и Four Organs). Ова дела, карактеристична по употреби репетитивних фигура, спорих хармоничких ритмова и канона, снажно су утицала на савремену музику, нарочито у САД. Рајхов опус поприма мрачнији карактер у осамдесетим годинама у композицијама инспирисаним историјском тематиком и његовим јеврејским наслеђем (Different Trains). Музички критичар Ендрју Клеменс у часопису The Guardian износи да је Рајх један од малобројних живих композитора који легитимно може да тврди да је изменио правац историје музике. Амерички композитор и критичар Кајл Ген да се Рајх може сматрати, општом акламацијом, за америчког најистакнутијег живог композитора.
Ла Монте Јанг (La Monte Thornton Young, 1935) је амерички авангардни композитор, музичар и уметник познат као први минималистички композитор. Његове композиције се наводе као истакнути примери послератне и савремене музике и везане су за Њујоршку Downtown музику и Fluxus арт сцену. Јанг је ипак најпознатији по свом пионирском раду у области Western drone музике (првобитно названа музика из снова), коју је експериментални музички колектив Theatre of Eternal Music истраживао шездесетих година. Сарађивао је у мултимедијалним пројектима са великим бројем уметника као што су: Тони Конрад, Пандит Пран Нах, Џон Кејл, Тери Рајли и мултимедијалним уметником Маријаном Зазила са којим је развио Dream House звучно и светлосно окружење. Јангов рад је довео у питање природу и дефиницију музике. Упркос томе што није направио много снимака током каријере, часопис Vulture га описује као најутицајнијег композитора данашњице. Часопис The Observer наводи да је његов рад има изузетно значајан утицај на последњих пола века музике. Његова композиција The Well-Tuned Piano, први пут представљена 1964. године, окарактерисана је као једно од највећих достигнућа музике 20. века од стране часописа The Guardian.
Филип Глас (Philip Glass, 1937) је амерички композитор, општеприхваћен као један од најутицајнијих музичара с краја 20. века. Захваљујући операма, симфонијама, композицијама за сопствени ансамбл и плодној сарадњи са уметницима у распону од Твиле Тарп до Алена Гинсберга, од Вуди Алена до Дејвида Боувија, Глас је извршио изузетан утицај на музички и интелектуални живот данашњице. Глас је аутор музике за експериментално позориште, као и за филмове – добитнике Оскара, као што су Сати и Кундун Мартина Скорсезеа. Сарађује са водећим рок, поп и world music уметницима, а из тог времена потиче и његова плодна сарадња са прослављеним редитељем Робертом Вилсоном. Студирао је на Универзитету у Чикагу, Школи Џулијард и у Аспену код Даријуса Мијоа. Незадовољан музиком која се у то време називала модерном, отишао је у у Европу где је студирао у класи Нађе Буланже и сарађивао са виртуозом Равијем Шанкаром. Године 1967. се вратио у Њујорк и формирао Philip Glass Ensemble – седмочлани састав, са клавијатурама и различитим дрвеним дувачким инструментима који су такође озвучени. Нови музички стил који је Глас развијао касније је добио назив минимализам. Сам Глас никада није волео тај термин и више је волео назив музика са репетитивним структурама. Компоновао је више од двадесет опера, осам симфонија, два клавирска концерта и друга концертантна дела, оригиналну музику за филмове, гудачке квартете, дела за соло клавир и оргуље… Држи предавања, радионице и наступа као соло клавијатуриста и са својим ансамблом широм света.
Биографије извођача:
Маја Рајковић (Београд) је стекла основно и средње музичко образовање у класи Радмиле Живковић и Мирославе-Лили Петровић. Дипломирала је на Академији уметности у Новом Саду у класи Константина Богиноа. Завршила је Школу за високо музичко усавршавње у Портогруару (Италија) код истог професора, а усавршвавла се у области клавира и камерне музике. Магистрирала је у класи Душана Трбојевића на ФМУ у Београду, где је запослена као редовни професор на катедри за клавир. Била је председник Музичке омладине Београда, а од 2001. године је потпредседник MCNM (Mediterranean Collaboration of Musicians). Докторирала је на ФМУ код др. Љиљане Вукеље. Добитинк је Треће награде на Интернационалном пијанистичком конкурсу Carlo Soliva (Италија, 1984). Била је финалиста конкурса Рахмањинов ’93. На 24. Међународном такмичењу Музичке омладине освојила је трећу награду жирија и специјалну награду публике. Наступала је са Београдском филхармонијом, Симфонијским оркестром РТС, Гудачима Светог Ђорђа, ГО Душан Сковран, Симфонијским оркестром РТЦГ и другим. Учествовала је на фестивалима Дани музике у Херцег Новом, Моћ клавира, БЕМУС, Сплитско љето…
Владимир Цвијић (Београд) је дипломирао, магистрирао и докторирао на ФМУ у Београду у класи проф. Невене Поповић. Учествовао је на најзначајнијим фестивалима у земљи и региону (БЕМУС, НИМУС…). Као солиста је наступао са оркестрима Београдске филхармоније, Симфонијским оркестром РТС, Нишким симфонијским оркестром, КО Душан Сковран, Српским камерним оркестром, Гудачима Светог Ђорђа и другим. Снимао је за РТС, као и за три ауторска компакт диска композитора Владимира Тошића у издању ПГП РТС и ФМУ у Београду. Лауреат је домаћих и интернационалних такмичења, од којих се истиче награда Grand Prix Claude Kahn на међународном конкурсу Клод Кан у Паризу. Добитник је награде из фонда Емил Хајек ФМУ, као и Октобарске награде Града Београда за стваралаштво младих. Један је од оснивача (2002) и председник Удружења пијаниста Србије. У оквиру ове организације, осмислио је и организовао више пројеката од којих су најзначајнији Рахмањинов 2003 и Сен Санс 2005. Запослен је као ванредни професор на Катедри за клавир Факултета музичке уметности у Београду.
Љиљана Вукеља (Београд) је дипломирала и магистрирала на ФМУ у Београду у класи проф. Невене Поповић. Усавршавала се у класи познатог француског пијанисте Мишела Берофа у Фрајбургу, а потом је радила са пијанистом и диригентом Жан-Франсоа Антониолијем у Лозани. Одбранила је докторски уметнички пројекат из извођачких уметности под менторством проф. Дејана Синадиновића на ФМУ у Београду. Лауреат је међународног такмичења у Науену (Немачка, 2006), као и међународног такмичења у Гајару (Француска, 2004), као и добитница бројних признања на такмичењима у Србији, и награда на међународним такмичењима за младе у Риму, Тортони и Анкони. Наступала је као солиста и камерни музичар широм Европе и у САД. Сарађивала је са Београдском филхармонијом, УА Станислав Бинички, Симфонијским оркестром РТС, Темишварском филхармонијом, КО Про класика и диригентима као што су Павле Медаковић, Милан Недељковић, Анатолиј Новицки, Емил Симон, Давид Порцелајн, Вензан Монтејл, Биљана Радовановић, Жан-Франсоа Антониоли и Јордан Дафов. Наступала је на фестивалима, од којих су најзначајнији: БЕМУС, Белеф, БУНТ, Трибина композитора, Музички Темишвар, Хавелендише фестшпиле, Мовиментос (Немачка) и Галвеј мјузик фестивал (Ирска). Ангажована је као ванредни професор на Катедри за клавир Факултета музичке уметности у Београду.
Драгана Раић је дипломирала на ФМУ у Београду у класи проф. Срђана Грбића. Постдипломске студије завршила је у класи проф. Марије Ђукић. Завршила је специјалистичке и докторске студије за камерну музику на ФМУ. Члан је клавирског трија Аурора од 1997. године. Наступали су у бројним градовима у земљи и у иностранству. Имали су турнеју по Западној Немачкој, као освојену награду за најбољи трио на мајсторском курсу у Вајкерсхаиму. Добитник је награда на републичким и међународним такмичењима. Ангажована је као виши уметнички сарадник на Катедри за дувачке инструменте ФМУ у Београду.