КОЛЕКЦИЈА ДЕЦЕНИЈА у Панчеву

21.02.2019-08.03.2019, 19:00

Галерија Милорада Бате Михаиловића, Жарка Зрењанина 1, Панчево

Радно време: сваки радни дан од 17 до 20 сати

Отварање у четвртак 21. фебруара у 19 сати

КОЛЕКЦИЈА ДЕЦЕНИЈА

21.2 – 8.3.2019.

кустоско-уметничко истраживање

Уметници: Синиша Илић, Надежда Новичић, Ансси Каситонни, Карстен Конрад, Оливера Парлић, Дубравка Секулић, Љубица Цуца Сокић, Аника Стрöм

Аутори истраживања: Зорана Ðаковић Миннити, кустоскиња и Синиша Илић, уметник

У сарадњи са Иваном Маркез Филиповић, уредницом програма визуелних уметности и колекцијом Културног центра Панчева

Идеја кустоско-уметничког истраживања Колекција деценија је отворена платформа која полази од промишљања и позиционирања Колекције Октобарски салон, која се формирала око једне од групних изложби у културном простору бивше Југославије.

Изложбе отварају питања како колекција утиче на уметничку сцену у свом окружењу, како је дефинише и како покреће даља уметничка размишљања и продукцију радова као и какав је однос између радова који се налазе у колекцији и оних који гравитирају око исте. Како колекција функционише измештена из свог окружења? Постоји ли и какав је однос са другим колекцијама?

Кроз маркирање и успостављање различитих односа између уметничких радова, простора и конктеста, садржај постаје »жива« структура која настаје и мења се у односу на непосредни друштвени контекст истовремено чувајући и документујући део једног периода уметничких и излагачких пракси, за који је макар када је реч о Србији, изложба октоабрског салона имала важну улогу.

Током 2018. године део радова из Колекције Октобарски салон добио је својства покретних културних добара.

1.Како је настала колекција, када и колико број дела броји?

Зорана Ђаковић Миннити: Јана Фабра сам упознала још у Венецији 2010. када је имао самосталну изложбу, а онда га је две године касније једна од кустоскиња 52. Октобарског салона, Аленка Грегорич позвала у Београд где је након одличне сарадње са тимом из Културног центра Београда и завршетка изложбе, одлучио да поклони рад који је био изложен. Миа Давид, тадашња директорка КЦБ, Весна Даниловић, уредница програма, Александра Естела Бјелица Младеновић, Светлана Петровић, кустоскиње, Јасмина Петковић, продуценткиња и ја, која сам тада обављала послове координације изложбе, размишљале смо пуно о улози коју би могао имати овај поклон и одлучиле да покренемо процес оснивања Колекције која би била повезана са изложбом Октобарског салона. Ову иницијативу су подржали бројни уметници, уметнице и групе који су излагали на међународним издањима изложби Октобарског салона тако да се Колекција првих година заснивала искључиво на поклонима. Иако је у почетку било полемика око начина на који је Колекција дошла до првих радова (поклони), потреба да се сачува део уметничких и излагачких пракси након 2000-тих (тачније од 2004. када ОС постаје годишња, међународна изложба савремене уметности) “преживела је” и дочекали смо да Министарство отвори конкурс за финасирање радова из области савременог стваралаштва тако да је од 2014. било прилике да се бројни радови и откупе. Волела бих када би критеријуми били мало другачији, када бисмо могли да конкуришемо и са радовима аутора који немају српско држављанство, као и са радовима који су старији од пет година (од године расписа конкурса). Али за то треба да се боримо.

Колекција има потенцијала и за то је добила и званичну потврду када је прошле године један њен део проглашен за културно добро од јавног значаја. У ком правцу ће се развијати,  с обзиром да и даље има простора да се о томе мисли и на томе ради, зависи од програмског тима Културног центра Београда, који се о њој тренутно брине. Колико има тачно радова, уствари никада нисам сигурна с обзиром да смо са неким ауторима у преговорима, тако да на ово питање увек одговорим са “има око”, за сада ваљда око 140 радова.

 2.Шта се крије иза кустоско-уметничког истраживања Колекције деценија?

Зорана Ђаковић Миннити: Развијање односа са уметницима, њиховим радовима, другим институцијама, другим колекцијама… Колекција деценија је један могући метод рада и приступа курирању Колекције. Кроз ово истраживање нотирамо питања о којима би требало размишљати и дискутовати када су колекције у питању, проналазимо и/или успостављамо везе између различитих формата и структура, правимо такође једну могућу архивску грађу за даља истраживања, трудимо се да нађемо везу са одређеним контекстом и окружењем у којем радимо, укратко покушавамо да предложимо у ком правцу би Колекција Октобарски салон могла даље да се развија и која би могла бити њена позиција на локланој и интернационалној сцени.

Синиша Илић: Зорана ме је позвала да учествујем у пројекту као аутора чији рад није у колекцији, а везан је за Октобарски салон кроз излагање на његовом 56. издању. Сарадња укључује нови рад који тематизију колекцију ОСа и учешће у даљим фазама овог истраживања. У неколико радова сам се бавио колекцијама и институцијама, не нужно радовима других уметника и уметница, већ испитивањем тема и релација које се покрећу таквим материјалом. Реч је о сарадничким пројектима са Тином Гверовић “Изврнута Кућа”, “Камелеон” и “Колаж са аутопута”, кроз које се бавимо нестабилностима колекција и њихових простора, те диспозитивом институције. Видео рад “Одсјај”, на пример испитује концепт колекционарства и додавања/прављења вредности објектима, слици и порцедурама њиховог одржавања. Последњи рад у којем је полазиште колекција је “Вишак” у који укључујем радове из Музеја Модерне Умјетности из Ријеке и фокусирам га на анализу континуета економских и друштвених криза.

Пројекат “Колекција деценија”, имао је своје прво издање кроз изложбу у галерији Апотека у Водњану у окиру програма This is (not) a Museum на позив кустоскиње Бранке Бенчић. Том приликом изложио сам филм и инсталацију “Прелазак у збиљу”, који су настали у оквиру овог пројекта. Неколико је полазишта тог рада. Слика Љубице Цуце Сокић која се налази у једној од канцеларија Културног центра Београда, серија непотписаних фотографија пронађених у просторијама КЦБ-а и изведбено просторна интерпретација теме рада. Фотографије дају колажни увид у живот у Југославији и Београду, различитог су квалитета и из различитих епоха. На њима видимо Тита и радне акције, изградњу и модернизацију државе, те културне догађаје и стил живота друге половине XX века. Док нам тај материјал пружа увид у друштвени оквир у којем живи и развија се и сам Октобарски салон, слика на платну Љубице Цуце Сокић, изложена у канцеларији поставља данас актуелно питање о позицији уметности – да ли је она сценографски елемент, кулиса сложеним процесима рада у пољу, у овом случају, уметности и културе, али и политике. Видео материјал састоји и од кореографске секвенце која активира простор зграде у којој се налази КЦБ; минималних изведбених акција, невидљивих процедура рада које прате уметност и пресипитују функционалност и начин коришчења јавног простора. Дакле, кроз рад опцртавам низ радњи и односа које чине поље у којем настају и иницијативе попут колекција уметничких радова.

3. На које све начине једна колекција може да се чита, испитује, истражује…

Зорана Ђаковић Миннити: Бројни су начини и приступи на основу којих уметничке колекције могу да се преиспитују, зависи шта желимо да испричамо и који нам је циљ. Претпостављам да какав год приступ да изаберемо, требало би да водимо рачуна о етичким оквирима рада, пореклу и важности успостављања везе између историјског и савременог контекста.

Синиша Илић: Тренутно сам ко-кустос, што је за мене нова улога, са Мајом Мирковић и Бојаном Ђорђевом Поставке Србије на Прашком квадријеналу сценског дизајна и простора, и наш кустоски предлог могу да доведем у везу са овим питањем. Концепција коју смо понудили групи ауторки и аутора је обликовање колективно структурираног уметничког рада кроз радне сесије базиране на истраживању културних политика у Југославији и Србији и начине на које оне обликују уметничку продукцију и сцену – од формирања институција, алтернативне културе и независне сцене до концепта културних индустрија. Тако да ми се тренутно најконструктивније чини размишљати, па и о Колекцији ОС-а, кроз услове у којима она настаје, развија се и мења.

4. На који начин Колекција Октобаски салон се позиционира у савременој уметничкој пракси новим методама истраживања и архивског рада?

Зорана Ђаковић Миннити: Тај процес је заправо стално актуелан и траје. Реч је о модуларном пројекту који никада није сасвим исти и мења се у односу на услове и контекст у којем се реализују изложбе. Чини ми се да је и сваки уметнички рад пролазио кроз сопствени процес позиционирања. Слика Љубице Цуце Сокић, која је седамдесетих откупљена са 15. Октобарског салона, први пут је након што је припала Културном центру Београда поново била изложена у оквиру неке изложбе и то у простору за сувремену умјетност у Водњану. Радови из Колекције Октобарски салон, видео запис перформанса Анике Стрем и аудио инсталација Дубравке Секулић били су презентовани на другачији начин у односу на први пут када су били продуцирани за потребе изложбе 53. Октобарског салона, чији кустоси су били Бранислав Димитријевић и Мика Ханула. На изложби у Панчеву, рад Анике Стрем ће бити представљен и кроз делимично понављање истог перформанса али у мало другачијем облику. Бирајући рад уметника, скејтера и музичара Анси Каситонија, успели смо поново након дугог времена да остваримо контакт са овим аутором, који живи далеко од „друштвених мрежа и компјутера“, негде усред природе у Финској.

Ипак, веома важно место у истраживању, представља продукција новог рада Синише Илића. Користећи доступан архивски материјал, Прелазак у збиљу сликом и фотографијама говори о ономе што једна Колекција представља за аутора, о осећањима које она изазива, познатим и непознатим сегментима функционисања, вези са непосредним окружењем, историјским и савременим контекстом. Овај рад је био нека врста потке око које смо развијали концепте изложби, с обзиром да је реч о дугорочнијем истраживању које ће у будућности повезати и друге колекције. Он је пример могућег приступа рада са колекцијама. У његовој реализацији успели смо да спојимо две институције различитог формата, Културни центар Београд и простор за сувремену умјетност Апотека.

Не само да се новим изложбама придружују други уметници, као што ће бити случај на изложби у Панчеву, где ћемо приказати радове Оливере Парлић и Карстена Конрада из Колекције Октобарскии салон, већ и сарадници у процесу истраживања, па смо захваљујући Ивани Маркез Филиповић, уредници визуелног програма у КЦ Панчево, дошли и до таписерија Надежде Новичић, која је између 1968. и 1987. скоро сваке године излагала на изложбама Октобарског салона.

Синиша Илић: Како је овај пројекат промењив у својим различитим издањима, на изложби у Панчеву су укључене таписерије уметнице Надежде Новичић – “Протицање времена”, “Бол” и “Бег у облаке”, из колекције културног центра Панчева. Из перспективе уметника, али и посетиоца изложбе, делује ми узбудљиво да се виде радови изведени техником таписерије, њхова текстура, материјалност, мануелност израде – квалитети и радни процеси који делују маргинализовано на савременој уметничкој сцени. Али генерално, институционална сигурност колекције – квалитет који је данас све ређи, и тренутак у којем она постаје извор и референца наратива који луцидно и критички ‘црпе’ различити контекстуални, емотивни, уметнички и концептуални материјал, инспирацију, су оно што ми се чини најузбудљивијим у раду са колекцијама и њиховим местом у контексту савремене уметности.

5. Кустоска и уметничка пракса?

Зорана Ђаковић Миннити: У овом истраживању заправо свако задржава своју улогу, ми само радимо заједно, размењујемо и примењујемо наша знања и искуства.

Синиша Илић: Зорана и ја дефинисали смо ову сарадњу као кустоско уметничко истраживање, као простор место и време унутар којих се срећу кустоска пракса и уметнчки рад, али и радови ван и из колекције, различитих институционалних статуса, различита ‘усмена’ сећања, различито архивирана реквизита ликовних манифестација – каталози, белешке, забачене фотографије и слични материјали.

Реализација: Културни центар Београда и Културни центар Панчева

 

 

 

 

 

 

Loading...