JAVNO ČITANJE ROMANA O KRAJU NISMO PRIČALI Đorđe Miketić

14.06.2019, 19:00

JAVNO ČITANJE ROMANA  «O KRAJU NISMO PRIČALI» Đorđe Miketić
Glumci: Goran Bogdan, Jovana Stojiljković, Tamara Krcunović

Galerija Artget 14. 06. 2019 u 19:00

Javno čitanje predstavlja veoma popularnu formu javnog izvođenja teksta koja podrazumeva glumačku interpretaciju bez kostima, rekvizite i kretanja na sceni. Glumci najčešće sede za stolom ili pak stoje fiksirani u mestu i čitaju sa papira tekst publici kojoj se prilikom ovog izvođenja ostavlja mogućnost nadomaštavanja.

„Ti si moja druga polovina. Ili trećina, manje-više“.

Da li imamo prava da zahtevamo pravdu u svetu, da su nam puna usta kritike spram mađarskog ili Trampovog zida za migrante, neokolonijalizma Evropske unije ili eksploatacije radnika danas, ukoliko ne prepoznajemo istu takvu hegemoniju u ličnim odnosima, ukoliko pristajemo na nejednakost u partnerskim odnostima ili, jednostavno, živimo po nasleđenim kulturnim kodovima moći i uloga?

Ovo su samo neka od pitanja kojima se bavi roman Đorđa Miketića «O kraju nismo pričali».

Radnja je smeštena na Korčulu, danas, i prati savremeni tridesetogodišnji par.

Željka, reditelja marketinških i političkih kampanja, nezadovoljnog ispraznošću svog delovanja, koji pokušava da se iskupi, snimajući svoj prvi dokumentarni film o Praksis-u, jugoslovenskoj marksističkoj školi čije se okupljanje nakon više od trideset godina održava na Korčuli danas, i Dare, neafirmisane kompozitorka i muzičkog saradnika na radiju u Novom Sadu, naviknutu na život u njegovoj senci, koja iznenada dobija prostor da preispita sebe, svoju ljubav i ulogu u njihovom odnosu.

Predviđeni plan radnog letovanja se menja kad Dara sretne prijateljicu iz detinjstva Stašu, ćerku poznatog jugoslovenskog umetnika i potom se presele kod nje u impozantnu venecijansku vilu na ostrvu. U kući već boravi šaroliko društvo (kvazi) umetnika, dežurnih kritizera i „sveznaiša“ sličnih godina iz jugoslovenskog regiona.

Željko posvećeno odlazi na konferenciju o Praksisu, druži se i intervjuiše stare marksiste koji lamentiraju o levici danas i nekada, o sopstvenom neuspehu da se napravi bolji svet, a vrlo je kritičan, pa čak i arogantan spram ukućana. Dara sa Stašom obnavlja prijateljstvo, sa ukućanima deli želju za dobrim provodom i bezazlenom zabavom, i, neočekivano, dobija prostor za otkrivanje novih prostora slobode u vezi, pa čak skida i prašinu sa kredenca svoje zaboravljene umetnosti.

Dokumentarni tekstovi Praksisovaca koji podižu problem oportunizma i bahatosti sveta dana o kojem oni govore postaju začuđujuće podudarni sa mikro odnosom Željka i Dare, te se između dokumentarnog, (“objektivnog”) i igranog (“intimnog”) materijala stvara se začudna komunikacija. Stoga, pitanje koje se provlači kroz ceo rukopis, moglo bi da se artikuliše kao: Da li je danas, intiman prostor, taj u kome je moguća revolucija?

 

Loading...