Podmornice i turbotornjevi / Submarines & Turbotowers

05.09-26.09.2019, 12:00-20:00
Podmornice i turbotornjevi / Submarines & Turbotowers
Galerija Podroom
Trg republike 5/-1
5 – 26. septembar 2019.
Samostalna izložba nemačkog umetnika, Karstena Konrada prvi put je trebalo da se desi 2014. godine u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, no zbog povrede koju je tada umetnik zadobio padom sa bicikla odložena je na neodređeno vreme.
Podmornice i turbotornjevi predstavljaju radove iz Konradove najnovije produkcije čije su forme istovremeno doslovne i metaforičke, ali pričaju o vremenu u kojem živimo.
Poslednjih tridesetak godina Karsten Konrad za realizaciju svojih radova koristi uglavnom polovne stvari koje nalazi na buvljim pijacama, otpadima ili ulicama i to širom sveta. Tako se prvi put bio predstavio i beogradskoj publici u okviru izložbe Situated Self u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu kada je od starog, odbačenog nameštaja pravio instalacije koje prikazuju unutrašnjost nekadašnje predsedničke palate pod nazivom Ohne Tito, potom, „nabudženu“ verziju modela Muzeja savremene umetnosti koju je nazvao Turbomuseum 2005, zidni reljef Crvena zvezda/Beli grad.
S obzirom da Konrada najviše zanima prostor i arhitektura, on svaki projekat započinje istraživanjem urbanog nasleđa određenog grada, a u slučaju Beograda to je srpski modernizam dvadeѕetih godina prošlog veka i posleratni Novi Beograd.
Radovi Karstena Konrada nalaze se u Kolekciji Oktobarski salon i kolekciji Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Za potrebe 53. Oktobarskog salona, a na poziv kustosa Branislava Dimitriejvića i Mike Hanule 2012. godine realizovao je skulpturu pod nazivom Rialto Beograd u zgradi Geozavoda gde je tadašnji Salon održan i za koju je dobio nagradu Kultrunog centra Beograda.
Izložbu realizujemo u saradnji sa Goethe-Institutom.
 Podmornice i Turbotornjevi biće treća izložba Karstena Konrada u Beogradu u proteklih 14 godina i njegova prva samostalna izložba na Balkanu. Beogradskoj publici se prvi put predstavio 2006. godine izložbom Situated Self, kustosi Branko Dimitrijević i Mika Hanula, koja je postavljena na dve lokacije: u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu i u Umetničkom muzeju Tenispalaci u Helsinkiju. Pošto je Konrada uvek najviše zanimao prostor/arhitektura, svoj projekat je započeo istraživanjem urbanog nasleđa Beograda, naročito srpskog modernizma dvadesetih godina prošlog veka i posleratnog Novog Beograda. U poslednjih 30 godina, za svoje radove Karsten uglavnom koristi polovne stvari koje nalazi na ulicama, buvljim pijacama i otpadima širom sveta. Od odbačenog nameštaja je napravio 3 modela skulptura koji prikazuju unutrašnjost stare predsedničke palate (pod nazivom OT / Ohne Tito 2005), „nabudženu“ verziju Muzeja savremene umetnosti (pod nazivom Turbomuseum 2005) i jedan zidni reljef (pod nazivom Crvena zvezda / Beli grad 2005).
Poslednja dva rada su uvrštena u Kolekciju MSU. 

Konradov doprinos 53. Oktobarskom salonu 2012. godine, u Geozavodu u Savamali, Rialto Beograd, bio je skulptura/kupola od šest metara, izrađena od materijala nađenog na licu mesta – koji se tu gomilao poslednjih sto godina – koja je presvođivala glavno stepenište. Taj rad je Konradu doneo nagradu na 53. Oktobarskom salonu i izložbu u septembru ove godine.

 

Ovaj kratki intervju je naš način da predstavimo starog prijatelja i saznamo šta ima novo kod njega.

 

JP: Zdravo Karstene! Već dugo se poznajemo. Prvi put si došao u Beograd 2006. godine. Zašto se stalno vraćaš?

 

KK:Stalno se vraćam zbog ljubaznih i predusretljivih ljudi koje sam tu upoznao i zbog otvorene mogućnosti da radim i izlažem.

 

JP: Kako bi najbolje opisao sebe?

 

Kao:
a) Umetnika
b) Profesora
c) Vlasnika bara
d) Strastvenog plivača
e) Biciklistu
f) sve gore navedeno

 

KK: Mislim da je svaka od tih stvari deo moje ličnosti, a sve one zajedno čine moj stil života: umetnost mi omogućava da radim šta hoću, kad hoću i gde hoću, volim da gradim stvari, da stvaram sopstveni univerzum i svojim radovima odražavam svoje biće u svetu. Biti profesor je moja najnovija strast (šest godina) i omogućava mi da svoja iskustva prenosim na sledeće generacije. Pored toga, upoznajem mlade i stimulativne ljude. U svom baru radim skoro 30 godina, i osim što mi godinama donosi prihod, omogućio mi je ono što sam oduvek želeo da napravim: mesto gde će se ljudi sretati i čuti zanimljivu muziku – živu skulpturu. Plivanje je dnevna rutina i meditacija i povezuje me s meni najdražim elementom. Bicikl je najbolje prevozno sredstvo, ne samo u Berlinu, ekološki je i zapravo vam omogućava savršenu brzinu kretanja za doživljaj grada. Išao sam biciklom po celom svetu. A i ne volim da pešačim.

 

JP: O čemu razmišljaš u poslednjih 14 godina kada misliš o Beogradu?

 

KK: Na ovo pitanje bih odgovorio na način toka svesti, nizanjem stvari koje mi padnu na pamet: zanimljivi ljudi i dobri razgovori, dobra hrana, savoir-vivre (kafići i kafane su uvek prepuni, u svako doba), korumpirani političari i fatalizam, večno prisutno pitanje da li treba ostati ili otići, položaj mnogih Beograđana, turski/osmanlijski uticaj na hranu i muziku, srpski modernizam, soliteri iz doba komunizma i turbo-arhitektura, još uvek vidljive ruševine iz rata i pomahnitala bespravna gradnja u predgrađima, dominacija Dunava i Save, Cigani u kolima na magareću vuču, pojava kreativne supkulture u Savamali i razgovori o pretnji urbanom tkivu Belgrada: trebaju li Beogradu soliteri i kule za milijardere i najveći tržni centar u Europi?

 

JP: Šta su tačno Submarines & Turbotowers? Šta to znači u Berlinu, a šta u Beogradu?

 

KK: Submarines & Turbotowers je asocijativni naslov koji povezuje stvari koje sada radim, moju preokupaciju gradom – Beogradom – i lokaciju izložbenog prostora Kulturnog centra u Podroomu. Kule/tornjevi ili ’tornos’ se sastoje od spašenih stvari, bacanih u celom svetu poslednjih sto godina, koje su naslagane tako da čine kule visoke bar 2 metra. Nađeni predmeti iz domaćinstva i industrije, visoki i niski, šoljica za kafu i dizajnerska vaza izgledaju ’orijentalistički’, iako su to uglavnom obične stvari. Skulptura posvećena svakodnevnom životu. Turbo se odnosi na turbo arhitekturu devedesetih godina u Srbiji, koju su ljudi ismevali zbog ’neukusnog / kičastog’ izgleda, ali ipak autentičniju od građevina planiranih u Beogradu na vodi. Moja podmornica je skulptura- brod, venecijanska gondola, mogla bi da bude i patrolni čamac, napravljena je od jednog stola iz sedamdesetih godina, stolica, metalnog kovčega i izdeljanog kanua i čamca od mahagonije; spomenik čamcima koji su dugo bili usidreni u Savamali, a sada ih više nema.

Godine (34) života u Berlinu i analiziranje transformacije bivšeg Istočnog Berlina i celog grada, kao i njegove ubrzane gentrifikacije, ukazali su mi na važnost učestvovanja stanovnika u rešavanju problema stanovanja i saobraćaja. Imajući to u vidu, bojim se najgore budućnosti za Beograd kad je u pitanju projekat Beograd na vodi. Odluka o tome je doneta u vrhu vlasti, korumpirana odluka kojom se otuđuju delovi grada zbog koristi nekolicine. Kreirana nova radna mesta – kao izgovor – biće loše plaćena, i tu neće biti urbanog života jer će samo retki moći sebi da priušte da tamo žive. Samo još jedan otmeni geto kome je glavni cilj konzumerizam.

 

JP: Dodaj šta god ti još padne na pamet.

KK: A sada, kad sam stvarno „hipi“, voleo bih da Beograd ima manje saobraćaja koji zagađuje a više bicikala i električnih vozila. Broje se dani do trenutka kad će motori na goriva nestati s puteva, a to bi značajno popravilo kvalitet života u Belgradu.

 

Intervju priredila Jasmina Petković

Loading...