Podmornice i turbotornjevi / Submarines & Turbotowers

Izložbu realizujemo u saradnji sa Goethe-Institutom.

 Podmornice i Turbotornjevi biće treća izložba Karstena Konrada u Beogradu u proteklih 14 godina i njegova prva samostalna izložba na Balkanu. Beogradskoj publici se prvi put predstavio 2006. godine izložbom Situated Self, kustosi Branko Dimitrijević i Mika Hanula, koja je postavljena na dve lokacije: u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu i u Umetničkom muzeju Tenispalaci u Helsinkiju. Pošto je Konrada uvek najviše zanimao prostor/arhitektura, svoj projekat je započeo istraživanjem urbanog nasleđa Beograda, naročito srpskog modernizma dvadesetih godina prošlog veka i posleratnog Novog Beograda. U poslednjih 30 godina, za svoje radove Karsten uglavnom koristi polovne stvari koje nalazi na ulicama, buvljim pijacama i otpadima širom sveta. Od odbačenog nameštaja je napravio 3 modela skulptura koji prikazuju unutrašnjost stare predsedničke palate (pod nazivom OT / Ohne Tito 2005), „nabudženu“ verziju Muzeja savremene umetnosti (pod nazivom Turbomuseum 2005) i jedan zidni reljef (pod nazivom Crvena zvezda / Beli grad 2005).
Poslednja dva rada su uvrštena u Kolekciju MSU. 

Konradov doprinos 53. Oktobarskom salonu 2012. godine, u Geozavodu u Savamali, Rialto Beograd, bio je skulptura/kupola od šest metara, izrađena od materijala nađenog na licu mesta – koji se tu gomilao poslednjih sto godina – koja je presvođivala glavno stepenište. Taj rad je Konradu doneo nagradu na 53. Oktobarskom salonu i izložbu u septembru ove godine.

 

Ovaj kratki intervju je naš način da predstavimo starog prijatelja i saznamo šta ima novo kod njega.

 

JP: Zdravo Karstene! Već dugo se poznajemo. Prvi put si došao u Beograd 2006. godine. Zašto se stalno vraćaš?

 

KK:Stalno se vraćam zbog ljubaznih i predusretljivih ljudi koje sam tu upoznao i zbog otvorene mogućnosti da radim i izlažem.

 

JP: Kako bi najbolje opisao sebe?

 

Kao:
a) Umetnika
b) Profesora
c) Vlasnika bara
d) Strastvenog plivača
e) Biciklistu
f) sve gore navedeno

 

KK: Mislim da je svaka od tih stvari deo moje ličnosti, a sve one zajedno čine moj stil života: umetnost mi omogućava da radim šta hoću, kad hoću i gde hoću, volim da gradim stvari, da stvaram sopstveni univerzum i svojim radovima odražavam svoje biće u svetu. Biti profesor je moja najnovija strast (šest godina) i omogućava mi da svoja iskustva prenosim na sledeće generacije. Pored toga, upoznajem mlade i stimulativne ljude. U svom baru radim skoro 30 godina, i osim što mi godinama donosi prihod, omogućio mi je ono što sam oduvek želeo da napravim: mesto gde će se ljudi sretati i čuti zanimljivu muziku – živu skulpturu. Plivanje je dnevna rutina i meditacija i povezuje me s meni najdražim elementom. Bicikl je najbolje prevozno sredstvo, ne samo u Berlinu, ekološki je i zapravo vam omogućava savršenu brzinu kretanja za doživljaj grada. Išao sam biciklom po celom svetu. A i ne volim da pešačim.

 

JP: O čemu razmišljaš u poslednjih 14 godina kada misliš o Beogradu?

 

KK: Na ovo pitanje bih odgovorio na način toka svesti, nizanjem stvari koje mi padnu na pamet: zanimljivi ljudi i dobri razgovori, dobra hrana, savoir-vivre (kafići i kafane su uvek prepuni, u svako doba), korumpirani političari i fatalizam, večno prisutno pitanje da li treba ostati ili otići, položaj mnogih Beograđana, turski/osmanlijski uticaj na hranu i muziku, srpski modernizam, soliteri iz doba komunizma i turbo-arhitektura, još uvek vidljive ruševine iz rata i pomahnitala bespravna gradnja u predgrađima, dominacija Dunava i Save, Cigani u kolima na magareću vuču, pojava kreativne supkulture u Savamali i razgovori o pretnji urbanom tkivu Belgrada: trebaju li Beogradu soliteri i kule za milijardere i najveći tržni centar u Europi?

 

JP: Šta su tačno Submarines & Turbotowers? Šta to znači u Berlinu, a šta u Beogradu?

 

KK: Submarines & Turbotowers je asocijativni naslov koji povezuje stvari koje sada radim, moju preokupaciju gradom – Beogradom – i lokaciju izložbenog prostora Kulturnog centra u Podroomu. Kule/tornjevi ili ’tornos’ se sastoje od spašenih stvari, bacanih u celom svetu poslednjih sto godina, koje su naslagane tako da čine kule visoke bar 2 metra. Nađeni predmeti iz domaćinstva i industrije, visoki i niski, šoljica za kafu i dizajnerska vaza izgledaju ’orijentalistički’, iako su to uglavnom obične stvari. Skulptura posvećena svakodnevnom životu. Turbo se odnosi na turbo arhitekturu devedesetih godina u Srbiji, koju su ljudi ismevali zbog ’neukusnog / kičastog’ izgleda, ali ipak autentičniju od građevina planiranih u Beogradu na vodi. Moja podmornica je skulptura- brod, venecijanska gondola, mogla bi da bude i patrolni čamac, napravljena je od jednog stola iz sedamdesetih godina, stolica, metalnog kovčega i izdeljanog kanua i čamca od mahagonije; spomenik čamcima koji su dugo bili usidreni u Savamali, a sada ih više nema.

Godine (34) života u Berlinu i analiziranje transformacije bivšeg Istočnog Berlina i celog grada, kao i njegove ubrzane gentrifikacije, ukazali su mi na važnost učestvovanja stanovnika u rešavanju problema stanovanja i saobraćaja. Imajući to u vidu, bojim se najgore budućnosti za Beograd kad je u pitanju projekat Beograd na vodi. Odluka o tome je doneta u vrhu vlasti, korumpirana odluka kojom se otuđuju delovi grada zbog koristi nekolicine. Kreirana nova radna mesta – kao izgovor – biće loše plaćena, i tu neće biti urbanog života jer će samo retki moći sebi da priušte da tamo žive. Samo još jedan otmeni geto kome je glavni cilj konzumerizam.

 

JP: Dodaj šta god ti još padne na pamet.

KK: A sada, kad sam stvarno „hipi“, voleo bih da Beograd ima manje saobraćaja koji zagađuje a više bicikala i električnih vozila. Broje se dani do trenutka kad će motori na goriva nestati s puteva, a to bi značajno popravilo kvalitet života u Belgradu.

 

Intervju priredila Jasmina Petković