Подморнице и турботорњеви / Submarines & Turbotowers

Изложбу реализујемо у сарадњи са Goethe-Институтом.

 Подморнице и Турботорњеви биће трећа изложба Карстена Конрада у Београду у протеклих 14 година и његова прва самостална изложба на Балкану. Београдској публици се први пут представио 2006. године изложбом Situated Self, кустоси Бранко Димитријевиц́ и Мика Ханула, која је постављена на две локације: у Музеју савремене уметности у Београду и у Уметничком музеју Тениспалаци у Хелсинкију. Пошто је Конрада увек највише занимао простор/архитектура, свој пројекат је започео истраживањем урбаног наслеђа Београда, нарочито српског модернизма двадесетих година прошлог века и послератног Новог Београда. У последњих 30 година, за своје радове Карстен углавном користи половне ствари које налази на улицама, бувљим пијацама и отпадима широм света. Од одбаченог намештаја је направио 3 модела скулптура који приказују унутрашњост старе председничке палате (под називом OT / Ohne Tito 2005), „набуџену“ верзију Музеја савремене уметности (под називом Turbomuseum 2005) и један зидни рељеф (под називом Црвена звезда / Бели град 2005).
Последња два рада су уврштена у Колекцију МСУ. 

Конрадов допринос 53. Октобарском салону 2012. године, у Геозаводу у Савамали, Rialto Beograd, био је скулптура/купола од шест метара, израђена од материјала нађеног на лицу места – који се ту гомилао последњих сто година – која је пресвођивала главно степениште. Тај рад је Конраду донео награду на 53. Октобарском салону и изложбу у септембру ове године.

 

Овај кратки интервју је наш начин да представимо старог пријатеља и сазнамо шта има ново код њега.

 

ЈП: Здраво Карстене! Већ дуго се познајемо. Први пут си дошао у Београд 2006. године. Зашто се стално враћаш?

 

КК:Стално се враћам због љубазних и предусретљивих људи које сам ту упознао и због отворене могућности да радим и излажем.

 

ЈП: Како би најбоље описао себе?

 

Као:
а) Уметника
б) Професора
ц) Власника бара
д) Страственог пливача
е) Бициклисту
ф) све горе наведено

 

КК: Мислим да је свака од тих ствари део моје личности, а све оне заједно чине мој стил живота: уметност ми омогуц́ава да радим шта хоћу, кад хоћу и где хоћу, волим да градим ствари, да стварам сопствени универзум и својим радовима одражавам своје биц́е у свету. Бити професор је моја најновија страст (шест година) и омогућава ми да своја искуства преносим на следеће генерације. Поред тога, упознајем младе и стимулативне људе. У свом бару радим скоро 30 година, и осим што ми годинама доноси приход, омогућио ми је оно што сам одувек желео да направим: место где ће се људи сретати и чути занимљиву музику – живу скулптуру. Пливање је дневна рутина и медитација и повезује ме с мени најдражим елементом. Бицикл је најбоље превозно средство, не само у Берлину, еколошки је и заправо вам омогућава савршену брзину кретања за доживљај града. Ишао сам бициклом по целом свету. А и не волим да пешачим.

 

ЈП: О чему размишљаш у последњих 14 година када мислиш о Београду?

 

КК: На ово питање бих одговорио на начин тока свести, низањем ствари које ми падну на памет: занимљиви људи и добри разговори, добра храна, savoir-vivre (кафићи и кафане су увек препуни, у свако доба), корумпирани политичари и фатализам, вечно присутно питање да ли треба остати или отићи, положај многих Београђана, турски/османлијски утицај на храну и музику, српски модернизам, солитери из доба комунизма и турбо-архитектура, још увек видљиве рушевине из рата и помахнитала бесправна градња у предграђима, доминација Дунава и Саве, Цигани у колима на магарећу вучу, појава креативне супкултуре у Савамали и разговори о претњи урбаном ткиву Белграда: требају ли Београду солитери и куле за милијардере и највећи тржни центар у Еуропи?

 

ЈП: Шта су тачно Submarines & Turbotowers? Шта то значи у Берлину, а шта у Београду?

 

КК: Submarines & Turbotowers је асоцијативни наслов који повезује ствари које сада радим, моју преокупацију градом – Београдом – и локацију изложбеног простора Културног центра у Подроому. Куле/торњеви или ’торнос’ се састоје од спашених ствари, бацаних у целом свету последњих сто година, које су наслагане тако да чине куле високе бар 2 метра. Нађени предмети из домаћинства и индустрије, високи и ниски, шољица за кафу и дизајнерска ваза изгледају ’оријенталистички’, иако су то углавном обичне ствари. Скулптура посвећена свакодневном животу. Турбо се односи на турбо архитектуру деведесетих година у Србији, коју су људи исмевали због ’неукусног / кичастог’ изгледа, али ипак аутентичнију од грађевина планираних у Београду на води. Моја подморница је скулптура- брод, венецијанска гондола, могла би да буде и патролни чамац, направљена је од једног стола из седамдесетих година, столица, металног ковчега и издељаног кануа и чамца од махагоније; споменик чамцима који су дуго били усидрени у Савамали, а сада их више нема.

Године (34) живота у Берлину и анализирање трансформације бившег Источног Берлина и целог града, као и његове убрзане гентрификације, указали су ми на важност учествовања становника у решавању проблема становања и саобраћаја. Имајући то у виду, бојим се најгоре будућности за Београд кад је у питању пројекат Београд на води. Одлука о томе је донета у врху власти, корумпирана одлука којом се отуђују делови града због користи неколицине. Креирана нова радна места – као изговор – биће лоше плаћена, и ту неће бити урбаног живота јер ће само ретки моћи себи да приуште да тамо живе. Само још један отмени гето коме је главни циљ конзумеризам.

 

ЈП: Додај шта год ти још падне на памет.

КК: А сада, кад сам стварно „хипи“, волео бих да Београд има мање саобраћаја који загађује а више бицикала и електричних возила. Броје се дани до тренутка кад ће мотори на горива нестати с путева, а то би значајно поправило квалитет живота у Белграду.

 

Интервју приредила Јасмина Петковић