ANA ADAMOVIĆ: HODNIK

07.11-28.11.2019, 12:00-20:00

ANA ADAMOVIĆ: HODNIK
Galerija Podroom
 – Knez Mihailova 6/-1 (ulaz kroz Beogradski izlog)
 7 – 28.11.2019.

Program uz izložbu

Subota, 9. novembar
11.00 – Razgovor sa umetnicom, Anom Adamović i autorsko vođenje kroz izložbu

Sreda, 27. novembar
18.00 – Razgovor sa umetnicom, Anom Adamović

Hodnik nastaje kao rad koji pokušava da govori o prividnoj praznini protoka vremena i mučnini koju ta praznina izaziva. Rad gotovo osam časova prati samo jednu scenu, bolnički hodnik. Hodnik je prazan, osvetljen postojećim, bolničkim neonskim osvetljenjem. Dok slika prati prati samo jednu, gotovo nepromenljivu scenu, zvukovi dopiru iz bolničkih soba, pomoćnih prostorija, okolnih hodnika, nagoveštavajući da potpuni mir i praznina hodnika mogu biti poremećeni u bilo kom momentu. U hodniku ne postoji prirodni izvor svetla koji bi ukazao na dolazak novog dana. Jedini vremenski orijetntir je veliki bolnički sat koji precizno prati vreme koje protiče. Tako u radu vreme postaje glavni protagonista, njegov protok jedina izvesnost, a čekanje, zapravo, jedina aktivnost.

Reč je o specifičnoj dvokanalnoj video i osmokanalnoj audio instalaciji, koja će se puštati u realnom vremenu, te će i radno vreme galerijskog prostora biti prilagođeno trajanju rada, koji počinje u 11.07, a završava se u 18.55.

Video i audio instalaciju će biti moguće videti isključivo sat vremena pre najavljenog otvaranja novembarskih izložbi, od 18 do 18.55., kada će se slika i zvuk ugasiti, a na zidu ostati tekst dijaloga vođen sa umetnicom, koji izdvaja jedno od ključnih pitanja koje ovaj rad otvara, a to je na šta pristajemo dok čekamo?

Rad je realizovan uz podršku Filmskog centra Srbija, Doma Bežanijska kosa, KBC „Dr Dragiša Mišović – Dedinje“, KBC „Zemun“, Kliničkog centra Srbije


Zorana. Tačno u 18.55 časova u galeriji „Podroom“ gasi se osmočasovni video-zapis bolničkog hodnika. Prestaju svi šumovi i zvuci koji prate sliku.
… Kao da se gasi i život.
Da li je Hodnik priča samo o smrti?

Ana. Pre svega je, naravno, priča o smrti, ali ne o smrti koja se dešava kada se ugasi slika, kada prestanu svi zvuci.
Hodnik je priča o čekanju da se smrt dogodi.

Meni je uvek delovalo da je proces čekanja mnogo strašniji, a da kada se, metaforično, i slika i zvuk ugase zapravo nastaje neko olakšanje. Olakšanje zato što više ne moraš ni da gledaš, ni da osluškuješ šta će se dogoditi. Čekanje je napokon gotovo. Zapravo, rad se završava „jutrom”, hodnik „oživljava”, pojavljuju se ljudi, čuje se žamor, bolnica postaje ponovo aktivna. Rad se ne završava smrću, već izvesnošću da će ponovo doći to smirivanje hodnika i da će ponovo početi još jedno čekanje.

Zorana. Kada slike i zvuka nema i kada nastane to „olakšanje” koje pominješ (jer je napokon čekanje gotovo), otvara se vreme i fizički prostor koji treba ispuniti. Čini mi se da je upravo to vreme ostavljeno svakom pojedincu za razmišljanje, za unutrašnji dijalog, za nekakvo delanje… i to podjednako onom koji se nalazi iza bolničkih vrata, kao i onom ko je u hodniku. Da li misliš da je strah to osećanje koje nas toliko obuzme da nesvesno upadnemo u stanje čekanja?

Ana. Mislim da čekanje indukuje najpre nelagodnost, potom nemoć koja se pretvara u strah upravo zato što postajemo svesni nemoći. To jeste ono što meni deluje da je najvidljivije u tim beskrajnim bolničkim hodnicima jer, svakako, na onom najdubljem nivou i jesmo nemoćni; sat neumitno otkucava, što otvara pitanje: na šta mi to pristajemo dok čekamo? O čemu razmišljamo dok čekamo? Dok bukvalno „gledamo” to vreme kako prolazi, da li mi pristajemo samo na ono što nam je već ponuđeno, a to je da nikada ništa i ne probamo da promenimo jer smo u onom najdubljem smislu nesposobni da zaustavimo vreme?

Zorana. Suštinski, nas ne određuje i ne definiše vreme koje ne možemo da zaustavimo već izbori koje pravimo u životu, a ti izbori ne bi trebalo da budu pod uticajem univerzalnih i objektivnih standarda, već subjektivnih. Uostalom, tako smo i nas dve ušle u ovaj nestandardni proces stvaranja na pripremama za prezentaciju umetničkog rada, kroz koji unosimo neku vrstu nelagode i pometnje u kojima će se uz nas naći i posetioci i institucija… no, mislim da smo svi postavljeni pred to jedno ključno pitanje koje si otvorila Hodnikom:

Na šta pristajemo dok čekamo? 

Dijalog između Ane Adamović, umetnice i Zorane Đaković Minniti, kustoskinje, vođen tokom procesa pripreme izložbe, 30.11.2019.


Ana Adamović, Hodnik
dvokanalna video i osmokanalna audio instalacija, 7h 47’, 2019

Produkcija: Waveform 10
Producent: Srđan Bajski
Direktor fotografije: Vladan Obradović
Dizajner zvuka: Srđan Bajski
Montaža i post-produkcija zvuka: Natalija Strahinić i Srđan Bajski
Kolor korekcija i post-produkcija slike: Vladan Obradović
Post-produkcija slike: Boriša Simović, Kosta Rakićević, Časlav Božović
Snimatelji zvuka: Srđan Bajski, Boris Mijatović, Andrej Ristevski
Rekvizita: Rade Brakus

Hvala: Mimica Džaković (Dom Bežanijska kosa), Jasmina Milošević (KBC „Dr Dragiša Mišović – Dedinje“), Mile Jakišić, Radica Mirković, Biljana Mitrović, Ivica Dačić, Ivan Jojkić (Klinički centar Srbije), Jasmina Petković, Ana Rodić

Ana Adamović prvenstveno se bavi temama identiteta i sećanja, istražujući ove fenomene kroz fotografske i video radove. Njeni radovi izlagani su na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, između ostalog i u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu, Muzeju Jugoslavije u Beogradu, Salonu muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Muzeju savremene umetnosti u Skoplju, Muzeju moderne i savremene umetnosti u Rijeci, Muzeju fotografije u Solunu, Muzeju fotografije u Braunšvajgu, i mnogim drugim. Opštu književnost diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, fotografiju je studirala na Institutu za umetnost u Bostonu, dok je 2019. godine doktorirala na Akademiji umetnosti u Beču. Osnivačica je organizacije Kiosk – platforma za savremenu umetnost iz Beograda. Živi i radi u Beogradu.
www.anaadamovic.com

Loading...