OD IDEJE DO REALIZACIJE – SALT LAKE CITY STVARANJE NOVO GRADA

15.04.2020, 12:00

OD IDEJE DO REALIZACIJE – SALT LAKE CITY STVARANJE NOVO GRADA
Dobrivoje Tošković
Razgovor vođen 12. juna 2019. u Kulturnom centru Beograda

Nesumnjivo najznačajnije delo iz opusa Dobrivoja Toškovića je ostvarenje Master plana Bidhanagar u području Kalkute, za koji se u studiji ETH instituta iz Bazela, pod naslovom : Salt Lake City (Bidhannagar) an ideal city just completed, u zaključku ističe da je Salt Lake City a successful story. Ovo ostvarenje, prema oceni Žaka Hercoga i Pjera de Merona profesora na ETH, ima istorijski značaj jer su ideje rešavanja problema industrijskog grada u praksi realizovane.

Tema ovog ciklusa je „Arhitektura u kontekstu” i upravo o tome bih želela da razgovaramo. Koliko je kontekst bio važan za Vaše stvaralaštvo? S obzirom na činjenicu da ste radili širom sveta, od Azije, Afrike i Evrope, susretali ste se s različitim društvenim i kulturološkim fenomenima, uslovima, klimom, običajima, načinom života. Pa da krenemo od Indije, od Master plana Nove Kalkute, grada na slanim jezerima – Salt Lake Sity. Ukratko nam ispričajte kako je jedna jugoslovenska firma dobila tako značajan posao, kako ste se Vi našli u tome i šta je prethodilo izradi Master plana. Ono što bih želela da istaknete je kontekst u kome je nikao novi grad po Vašoj ideji, kako ste se upoznali s duhom mesta, kulturom i običajima lokalnog stanovništva koje u tom gradu treba da živi i da taj grad prihvati?

DT: Kada sam dobio poverenje da u ime preduzeća „Ivan Milutinović” učestvujem na međunarodnom konkursu za izradu Master plana Nove Kalkute, grada na slanim jezerima, shvatio sam da, pošto u moje vreme nismo učili sociologiju grada, prvi koraci moraju biti upoznavanje s načinom života ljudi koji će živeti u gradu za koji se plan radi. Sledeća ideja je bila da obiđem dva, u to vreme nova grada. Prvi je bio Čandigar koje je delo Le Korbizijea i njegovog tima, a drugi Ravalpindi u Pakistanu, koji je delo poznatog arhitekte Konstantinosa Doksijadisa. Prvo sam naravno obišao razne porodice u Kalkuti, upoznao se s uslovima življenja i zaključio da u Indiji, posle radnog vremena, ljudi vole da se druže. To mi je pomoglo da u obradi koncepcije, kojoj ću se kasnije vratiti, unesem bitne elemente koji bi trebalo da odgovaraju tim ljudima i toj sredini. Moj kontekst u ovom slučaju je četiri i po kvadratne milje terena nasutog peskom. Teren ravan, što bi naši ljudi rekli: „ravan kao tepsija”. U takvim kontekstualnim uslovima i uticajima trebalo je planirati jedan novi grad za trista hiljada stanovnika. Pošto sam upoznao sociološke prilike i način života, krenuo sam u obilazak novih gradova, koje sam pomenuo. Prvi je bio Čandigar. Uzeo sam rikšu i prokrstario ceo grad. Razočarao sam se toliko da sam se čak pomalo i uplašio. Kako ću ja da radim, kada je veliki Le Korbizije napravio grad s ulicama širokim od po sto metara, s vilama – prizemlje i sprat, koje su se nizale desno i levo duž ulica; dakle veliki nesklad između prostora saobraćajnica i arhitekture. Bio sam takođe začuđen činjenicom da su sve centralne funkcije izgrađene na skoro kilometar udaljenosti od geografskog centra gde živi većina ljudi. U popodnevnim i večernjim satima, to je bio mrtav grad. Tako da je Čandigar školski primer, kako bi Englezi rekli, sleeping town-a. Takođe, jedan od nedostataka je bio da grad nije imao nikakvih privrednih delatnosti. Još više sam se razočarao kad sam došao u Pakistan, u Ravalpindi. Doksijadisa, autora tog grada upoznao sam u Libiji, a potom sam se susreo s njim i u Tanzaniji i dobio od njega neke knjige. Poznato je da se, u suvoj tropskoj klimi, sa čestim pustinjskim olujama, kakva je Libija, grade kuće s malim prozorima, ulice su vrlo uske da bi bilo što više senke, odnosno hlada. Praktično govoreći, ljudi su živeli u atrijumskim kućama. Kada sam došao u Ravalpindi, razočarao sam se kada sam video da je Doksijadis koncepte iz suve tropske klime kakva je u Libiji, preneo u Ravalpindi u Pakistan, gde je vlažna klima i gde bi, umesto uzanih ulica, one trebalo da budu široke, da prozori budu veći, da kuće imaju verande, dobro provetravanje i tako dalje i tako dalje. Analizirajući dalje saobraćaj, šema je bila ortogonalna, sve ulice su istoga ranga, što kod nas ne bi uradili ni brucoši. U gradu nije bilo nikakvih privrednih aktivnosti. Kada sam se vratio u moju Kalkutu, kažem namerno „u moju”, bio sam pomalo uplašen, ali sam ipak rešio da ću raditi onako kako sam učio na fakultetu i kako sam naučio iz nekih drugih dobrih primera. Tako da sam se suočio s možda najvećim izazovom, kako planirati i oblikovati grad na potpuno ravnom terenu, a da ne bude monoton, odnosno da ne bude grad spavaonica.

Analizirajući plan Nove Kalkute vidimo da se posebno vodilo računa o humanoj dimenziji grada, zelenilu, otvorenim prostorima, bezbednosti dece, druženju.

DT: Moj koncept se sastojao u tome da grad podelim na 49 jedinica susedstva, što liči donekle na naše mesne zajednice, ali su one znatno veće. U centru sam planirao centralne funkcije s jednim velikim centralnim parkom. Lokalne jedinice susedstva sam tako uredio računajući da ljudi vole da se druže, a ja sam i želeo da kroz svoja rešenja to podstaknem, da ih motivišem da se druže u svom okruženju, u svojoj lokalnoj zajednici. Svaka ta zajednica imala je lokalni centar, biblioteku, apoteku i druge sadržaje. Takođe sam obezbedio veliki prostor za omladinu, za decu i hladovinu za starije ljude.

Kakva je veza novog i starog grada? Salt Lake City čini zasebnu celinu koja, kako navodite u knjizi, čini komplementarnu celinu sa starim – postojećim gradom. Kako ste to postigli?

DT: Primer postojećeg grada pomogao mi je da shvatim šta nije dobro i kako ne treba raditi. Ta stara Kalkuta imala je jedinstven sistem kanalizacije i vodovoda. Kada nastupi period monsuna, pomešaju se fekalije i kišna kanalizacija, što je uzrok stalne kolere. Zato je jedan od osnovnih uslova bio da napravim separatnu infrastrukturu, s tim što je fekalna kanalizacija ukopana otprilike metar ispod kišne.

Izgradnja Nove Kalkute (Salt Lake Sity) trajala je četrdeset godina. Vaša ideja je poštovana i realizovana gotovo bez odstupanja. Poštovanje struke i autorstva je nešto o čemu sanja svaki arhitekta. Kako ste se osećali kada ste se 2008. god. posle više godina vratili u Kalkutu na poziv gradonačelnika Velike Kalkute da primite nagradu? U svojoj knjizi „Grad na slanim jezerima od ideje do realizacije” opisali ste osećanja koja ste imali šetajući gradom. Možete li da nam opišete taj osećaj kada prepoznajete ono što je u početku bila skica, potom crtež, plan i na kraju realizacija?

DT: Vi koji ste takođe stvaraoci možete da zamislite šta znači kad ste nešto stvarali na crtaćoj tabli i nakon toga vidite da su vaše ideje realizovane. Kada sam došao u Kalkutu, iznajmio sam rikšu, ali ne klasičnu već vespu rikšu kojom sam prokrstario ceo grad. Bio sam vrlo uzbuđen. Prema mojoj koncepciji, nisam predvideo nikakvu semaforizaciju, svaka raskrsnica bila je sistem kružnog toka saobraćaja. Sedeo sam u blizini jedne takve raskrsnice i posmatrao tokove saobraćaja u kojima nije bilo nikakave gužve.
Ljudi koji žive u Novoj Kalkuti su prezadovoljni, posebno što znaju kakav je život u staroj Kalkuti. U staroj Kalkuti je velika gužva, mada je sada ovaj grad u nešto boljoj situaciji, jer je rast stanovništva oko 2,1% što je manje nego u ostalim gradovima Indije gde je rast stanovništva oko 2,7%.
Realizacija Nove Kalkute trajala je četrdeset godina. Negde na polovini, tj. nakon dvadeset godina, dobio sam poziv da budem na jednom simpozijumu povodom proslave trista godina Kalkute. Dobio sam poziv da budem u predsedništvu žirija, koji je imao tri člana, jedan je bio čuveni indijski arhitekta i jedan profesor iz Meksika.
Jedan od kurioziteta je da je u ovom gradu izgrađen drugi najveći stadion na svetu, posle Marakane u Brazilu. Stadion ima sto hiljada sedećih mesta.
Inače, nakon posete „mom gradu”, jer ja tako zovem Salt Lake Sity, bio sam toliko očaran da sam dugo godina od radosti mogao jedva da zaspim. Jedno od zadovoljstava koje preporučujem svim kolegama je da uživaju u poslu koji rade i da im glavna želja bude da zadovolje tu kontekstualnu sredinu za koju stvaraju.

Autor intervjua: Mila Pucar, arhitekta

Loading...