Kratka istorija fotografije u onlajn nastavcima – Druga polovina XX veka, nastavak

08.05.2020, 12:06
-

Nastavljamo čitanje nekih od specijalizovanih izdanja o fotografiji Kulturnog centra Beograda na našem sajtu.

Prva u nizu knjiga koju vam predstavljamo i poklanjamo u 9 delova svakog petka, a po završetku pandemije i odštampani primerak, jeste Kratka istorija fotografije autorke Jelene Matić, koju je Kulturni centar Beograda objavio 2017. godine.

Kratka istorija fotografije – u 9 delova

Šesti deo
DRUGA POLOVINA XX VEKA Modna i reklamna fotografija, Konceptualna i postkonceptualna fotografija – PREUZMITE OVDE

Iako su modna i reklamna fotografije ozbiljne korake pravile krajem i odmah po završetku Prvog svetskog rata, u najdinamičnije razdoblje ulaze nakon Drugog svetskog rata.

Krajem XIX veka već su kao profilisani modni nedeljnici osnovani Harper’s Bazaar (1867) i Vogue (1892),koji su do druge polovine XX veka, uz svoje značajne transformacije, ostvarili ogroman uticaj , ustanovili standarde modnog i reklamnog delovanja i iznedrile plejadu vrhunskih profesionalaca: urednika, pisaca odgovarajućih tekstova, grafičkih dizajnera, a posebno fotografa različitog senzibiliteta i pristupa: Baron Adolf de Mejer, Edvard Stejhen, Sesil Biton, Džordž Honingen-Hine, Horst (Paul Borman), Man Rej, Martin Munkaši, Margaret Votkins, Pol Auterbridž, Laslo Moholj-Nađ, Aleksandar Rodčenko, El Lisicki, Albert Renger-Pač, Fransoa Kolar i drugi.

Početak proizvodnje filmova u boji krajem 1930-ih i njihovu veliku zastupljenost u modnoj i reklamnoj fotografiji, a potom i društvene i kulturološke promene nakon Drugog svetskog rata dovele su ne samo do njihove veće zastupljenosti nego i do daleko slobodnijeg pristupa koji je, pored ostalog, podrazumevao izlazak iz studija na ulice, trgove, u parkova, a zatim i ukidanje granica između, najpre, modne i reklamne fotografije jer su svi modni fotografi paralelno radili i reklame, a onda i u odnosu na druge žanrove.

Pored pomenutih modnih časopisa,  i u Evropi i u SAD se u drugoj polovini veka značajno povećava njihov broj: Elle, Cosmopolitan, Vanity Fair, GQ, Grazia, Marie Claire, kao i novih, sada kultnih, modnih i reklamnih fotografa poput Ričarda Avedona, Irvinga Pena, Helmuta Njutona.

Kraj veka i digitalna tehnologija donose značajne promene u pristupi i prirodi modne i reklamne fotografije.

Naslovna strana oktobarskog broja Vogue-a 1953, fotografija Horts P. Horst

Paralelno sa društvenim i tehnološkim promenama krajem šezdesetih godina XX veka na internacionalnom umetničkom planu dolazi do odbacivanja modernističkih shvatanja, pa samim time i klasičnih vidova izražavanja (slikarstvo i skulptura). Neminovan rezultat toga bilo je stvaranje slobodnog prostora za umetnost koja se nije zasnivala na materijalu ili predmetu već na ponašanju umetnika (performansi, akcije, intervencije), za umetnost koja se, između ostalog, zanimala za filozofska učenja, književnost, teorije jezika i umetnosti, kao i za nove medije.

Kao što je bio slučaj sa protagonistima dadaizma, futurizma ili pak nadrealizma, i za konceptualiste fotografija nipošto nije podrazumevala savršeno delo bilo u estetskom bilo u tehničkom pogledu. Zbog toga se i njen konačni izgled nije zasnivao na poznavanju fokusa, ekspozicije, odnosa svetlosti i senke, već potpuno suprotno.

Za umetnike pop-arta 1960-ih godina fotografija je bila „forma citata iz masovne kulture“ (Martin Rostler), za konceptualne umetnike, čiji performansi, akcije i ostali radovi vezani za samo ponašanje ili čin umetnika počivaju na prolaznosti i neponovljivosti, fotografija je bila jedno od najpogodnijih i najdostupnijih sredstava koje je moglo da im obezbedi trajnost i postojanost, ali je iskorišćena i za analizu jezika, prirode umetnosti i fotografije, odnosno problematizovanje pitanja objektivnosti i narativnosti fotografskog medija.

Ed Ruša, foto-knjiga Svaka zgrada na Sanset bulevaru, 1966.

Za umetnosti postkonceptualizma i postmoderne primarnu ulogu imaju sirovi materijali uzeti od umetničke i fotografije masovnih medija (reklame, časopisi, novine, film, TV), ili iz istorije umetnosti (umetnički stilovi, pravci, teme), koji refotografisanjem, kopiranjem, tehnikom montaže, kropovanjem, uvećavanjem, rasporedom figura i kompozicijom, pa čak i scenografijom i kostimografijom, problematizuju sve – od pitanja realnosti, preko originalnosti do sistema reprezentacije u fotografiji i masovnim medijima, ili u istoriji umetnosti.

Barbara Kruger, Kupujem, dakle postojim, papirna kesa, 1987.

Posebno treba istaći feminističku umetnost, koju možemo analizirati od kraja šezdesetih godina sa pojavom aktivizma i deklarisanjem feminizma kao pokreta u vizuelnoj umetnosti, književnosti i kulturi, te osnivanjem ženskih umetničkih organizacija, institucija, časopisa i izložbenih prostora. Strategije dekonstrukcije, citatnosti, simulacije u slučaju postfeminističke umetničke prakse i radova Barbare Kruger, Sidni Šerman i Šeri Levin kreću se u smeru demistifikacije fotografije, razotkrivanja i demonstracije sistema upotrebe i zloupotrebe ženskog subjekta u masmedijskoj kulturi i istoriji umetnosti.

Jelena Matić (Beograd, 1977) je diplomirala na Katedri za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, a magistrirala je na grupi za Teoriju umetnosti i medija Univerziteta umetnosti u Beogradu. Bavi se istorijom i teorijom fotografije, medija i savremene umetnosti.

 

Loading...