ШТА БИСТЕ ДАЛИ ЗА ПОСЛЕДЊЕГ СВИЦА? Неда Ковинић

Неда Ковинић
ШТА БИСТЕ  ДАЛИ ЗА ПОСЛЕДЊЕГ СВИЦА?
Видео-инсталација и перформанс
9. – 30.7.2020.
Плесни перформанс почиње у 20 сати испред КЦБ-а у Кнез Михаиловој улици

Видео-инсталација обухвата филмове настале према истоименим плесним извођењима: Иза ентузијазма, Намерно неефикасан, Академија свитаца, Futurium, Exilium, Promiscape, Malmö, Aramon и Klampenborg dancescape. У питању су плесна истраживања, импровизације и процеси, који тематизују сопствени производни оквир – ентузијазам и партиципацију – као превртљиве предзнаке нашег доба који спајају мотивацију и експлоатацију. Пројекти су изведени у Београду, Берлину, Малмеу, Копенхагену и Авињону у периоду од 2017-2019. године.

Наслов изложбе произилази из Пазолинијевог чланка Нестанак свитаца (1975) у којем аутор скреће пажњу на природне и друштвене промене у Италији средином шездесетих година које обележава потпуни нестанак свитаца услед светлосног и еколошког загађења. Док живимо у свету који удара у гонг производње и потрошње 24/7, хумане вредности, лимити органског, биолошког, еколошког су под нападом. Као што Пазолини говори о свету после свитаца, тако данас говоримо о свету после човека. Антропо(с)цена се клима и урушава, светла се гасе…

Видео-инсталација представља интерпретацију реално изведених перформанса у којима плесна кореографија кореспондира са структуралистичком филмском монтажом и језицима експерименталног филма. Заиграност и чудни покрети плесачких фигура у процесу монтаже прекрајани су попут фигура од папира и колажирани у својеврсну видео кореографију (монтажа – Арион Аслани). Овакав монтажерски поступак у коме се наспрам пустих бетонских или шумских површина уписују усамљене плесачке фигуре, до краја заоштрава питање које лебди у ваздуху – да ли ће људски живот у суштини преживети?

На отварању  изложбе, планиран је плесни перформанс који суочава како учеснике, тако и публику са (не)могућношћу извођења и комуникације у времену пандемијске културе социјалног дистанцирања и изолације. Неолиберални капитализам и антидруштвеност као његова централна карактеристика добијају још једну екстремну манифестацију – дистанцирање и изолацију. Како плесати, како практиковати заједничко кроз игру, када је телесно дистанцирање ултимативни перформанс? Како је у пандемијском свету могућ интерактивни уметнички процес који подразумева праксу заједничког, и то опипљиву и корпоралну, а не виртуелну и висцералну?

Плесни перформанс изводи дванаест играча и глумаца: Ана Обрадовић, Анђелка Петровић,  Александар Исаиловић, Ирма Миловић, Јоана Кнежевић, Ђорђе Галић, Катарина Илијашевић, Марта Микић, Наталија Стојиљковић, Немања Бошковић, Соња Стојановић и Олга Узикаева.

О ауторки

Неда Ковинић (1975) је дипломирала сликарство на ФЛУ и дизајн ентеријера на ФПУиД у Београду, тренутно у процесу одбране тезе на докторским студијама на ФЛУ у Београду.

Излагала од 1996. на самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству. Бавила се амбијенталним инсталацијама, формирајући уметничке основе на трагу концептуалне уметности. У својим недавним пројектима покушава се суочити са чињеницама мноштва темпоралности и простора глобалног капитализма – од неолибералног до конзервативног, ретро-локалног и домаћег облика. Истражује врсте ескапизма у артифицијелним аутономијама, простор бекства и повлачења, посебно у бившој Југославији, после ратних околности и пораста национализма.

Њена последња истраживања се заснивају на умрежавању уметника концептуалног плеса различитих националности, плесног порекла и старосне доби ради праксе заједничког и преиспитивања друштвених, политичких и уметничко-политичких питања.

Више информација на https://nedakovinic.wixsite.com/neda-kovinic