МИЛЕНА МАРЈАНОВИЋ представља ДУХ ЈЕ ТАЈ КОЈИ СЕБИ ГРАДИ ТЕЛО Зорица Бајин Ђукановић, Светлана Дингарац и Фадил Шарки …

09.09.2021-07.10.2021, 20.00
Ненад Нино Ракићевић, Модели, 02, 1986. Nenad Nino Rakićević, Models, 02, 1986 © Nino Rakićević

МИЛЕНА МАРЈАНОВИЋ представља
ДУХ ЈЕ ТАЈ КОЈИ СЕБИ ГРАДИ ТЕЛО
Зорица Бајин Ђукановић
Иван Грлић
Светлана Дингарац и Фадил Шарки
Милан Живковић
Немања Живковић
Драгослав Мирковић
Драгиша Радуловић
Ненад Нино Ракићевић
Данило Цветановић

Галерија Артгет | 20. година, Трг републике 5/I
9. септембар – 7. октобар 2021.

Милена Марјановић, уметничка директорка Галерије Артгет у 2019. години, за јубиларну 20. сезону Галерије одабрала је да се изложбом Дух је тај који себи гради тело позабави често присутном и никада довољно истраженом темом акта у домаћој фотографији, дајући један од могућих пресека у његовом послератном развоју кроз дела одабраних уметника: Зорице Бајин Ђукановић, Ивана Грлића, Светлане Дингарац и Фадила Шаркија, Милана Живковић, Немање Живковића, Драгослава Мирковића, Драгише Радуловића, Ненада Нина Ракићевића и Данила Цветановића.

АКТ ИЛИ ЗАШТО `ФОТОГРАФСКО ТЕЛО` НИЈЕ КОМАД МЕРМЕРА ОДНОСНО ПАРЧЕ МАРЦИПАНА

У београдској фотографији ретки су аутори који се или доследно или повремено баве и актом, као што су легенде наше фотографије Александар Долгиј, Миодраг Ђорђевић и Бранибор Дебељковић, а после њих Данило Цветановић, Томислав Петернек, Драгиша Радуловић, Зорица Бајин Ђукановић, Драгослав Мирковић, Љубомир Шимунић, Љубинко Кожул, Марио Бралић, Дејан Диздар, Бранислав Стругар, Владимир Татаревић, Предраг Пантелић, Александар Кујучев, Душан Рељин, Светлана Дингарац, Фадил Шарки, Ненад Нино Ракићевић, Милан Живковић, Ивана Томановић, Иван Грлић… и, међу најмлађима, Немања Живковић.

Број аутора заступљених на изложби Дух је тај који себи гради тело диктирао је простор Галерије Артгет, а избор пет дела од сваког од њих одговара замисли да њихова истраживања акта буду не само прегледно предочена јавности и таксативно наведена већ и да, донекле, испрате развој акт-фотографије код нас. Сви аутори се држе ликовног приступа акту. Ниједан не „проклизава“ у баналност, порнографију или било какву агресивност, нити пак у егзибиције или фотошопске манипулације ради њих самих. Заокупљени су лепотом људског тела (већином женског) кроз коју проговарају о својим преокупацијама тежећи истраживању облика, односа светла и сенке, хармоније с амбијентом… Тако, заправо, кроз приступ телу иницирају причу о пролазности времена, безвременској нади, оази спокоја, али и ирационалности и сновима. Причу која нас дотиче непомућеном људскошћу теме, без негативне конотације – нарацију ослоњену на топлину тела (модела) и суптилност духа (аутора). Јер, дух је тај који гради тело.

Размишљање о акт-фотографији иначе, а посебно размишљање о фотографији акта као слици има своје снажно упориште у историји уметности.

Већ од шездесетих и седамдесетих година прошлог века код нас, фотографија се приближава слици, другим речима, прихвата се као светлопис: цртање помоћу светлости. Уздизању фотографије на ниво ликовне уметности у многоме је допринео Миодраг Ђорђевић својим луминокинетима (фото-сликама), поготово када их повећава на метарске слике, којима претходе антропографије (фотографски отисци телом). О својим експериментима у фотографији рекао је две кључне реченице у интервјуима „Фотограф мора направити слику“ и „Сва моја трагања своде се на жељу да фотографију афирмишем, не као продужетак ока, већ као продужетак ума.“ На темељу интелектуално конципиране игре, кроз коју је Ђорђевић посматрао фотографију акта да би стигао до луминокинета, делује и Данило Цветановић који од акт-натурализма стиже до арт-графизма. Обојицу, заправо, занима слика, а не фотографија која пресликава тело. Пут до редуковања тела на облик и „цртеж“ био је дуг. Цветановићева самостална изложба из 1969, у Салону фотографије, иако је имала три теме „Млади“, „Цигани“ и „Женски акт“, била је једна станица на итинереру „осамостаљења“ акта као мотива. Другачија станица на истом итинереру била је снимање женског тела из визуре облика који граде светле и тамне партије, или се пак баве валерима беле боје, упечатљивим на раним радовима Драгише Радуловића – актовима од 1960-их надаље. Следе: Зорица Бајин Ђукановић (инсистирајући на поетичној фото-причи), Светлана Дингарац и Фадил Шарки (фокусирајући се на психолошки фото-есеј), Нино Ракићевић (усредсређен на композицију), Милан Живковић (концентрисан на chiaro/scuro), Драгослав Мирковић и Иван Грлић (заокупљени амбијенталношћу) и Немања Живковић (окренут тактилности). Требало је да прође дуже од века од прве вести да је посредством Димитрија Новаковића Србина, који је нову вештину учио у Паризу, фотографија 1839. године стигла у кнежевину Србију до изложби у којима је акт аутономан, софистициран мотив. За илустрацију прилика на фотографској сцени код нас – што се акта тиче – могу да послуже Цветановићеве речи: „Награде за колекције [актова] махом сам добијао у великим градовима. У малим градовима, актови нису ни излагани, јер се могло десити да у дом културе наиђе неки апаратчик коме је све што је наго ̶ порнографија, и скине их. Да би то избегао, жири се углавном повиновао увреженом мишљењу.” Највероватније у овоме лежи разлог што је немали број фотографа снимао актове више за своју душу, или пак, рекла бих, „у пролазу“, привучени неспорном привлачношћу истраживања облика односно светла, сензуалности или пак еротичности.

Како год, тело као инспирација истрајава као тема без обзира на све мене друштва па и минималистичке захтеве који су тежили да га „укину“ као такво, и претворе у облик по себи који све мање асоцира на облине људске фигуре а све више на пешчане дине извајане ветром.

Да акт постане фотографски мотив у многоме је допринело само сликарство које је фотографији било такмац. Наиме, сликари су, после открића фотографије, почели да се испомажу фотографијом и да по њој стварају људску фигуру. И за сликање актова по моделу, многи су се сликари додатно користили фотографијом. Употреба фотографије за сликање постала је масовна појава у XX веку, мада се за неке правидове фотографије (сочива и огледала) знало још у доба ренесансе. Временом, док се на академијама увелико сликало по моделу који позира, у атељејима су се сликари све чешће ослањали на фотографију модела. Тело је одвајкада било предмет уметничке фасцинације, па и фотографије, од када она постоји. (Прве акт-фотографије појавиле су се 1848. године, десетак година после открића фотографије, а аутори ових дагеротипија били су француски сликар Шарл Негр и немачки фотограф Херман Кроне.) У том смислу, упутан је credo Сема Хескинса „Желим да покажем женско тело топло и живо, а не као комад хладног мермера или марципан“. Управо то сам хтела да покажем овом изложбом.

Милена Марјановић

Зорица Бајин Ђукановић
Back to the Noise, 01, 02, 03, 04, 05, 2012.
Прво нешто сањате, а онда пронађете начин да те призоре пребаците из стварности сна у стварност јаве. Данас покушавам да се фотографишући што више приближим својим сновима. И главнину енергијe чувам за сопствене визије. Имагинација је краљица вештина.
© Зорица Бајин Ђукановић

Иван Грлић
Flesh for Fantasy I, 2004, Flesh for Fantasy II, 2016, 2017, 2017. и 2017.
Претварање еротике у робу, моду и социјалну мотивацију уништава њену суштину. Сексуална револуција била је талас очајања. После ње је дошла мода асексуалности. Дегенерацији еротике у савременом свету чудновато се радују лажни моралисти. Слобода у еротици може се еруптивно или рафинирано развијати, ако је нема – не може се симулирати, али се може прижељкивати.
© Иван Грлић

Светлана Дингарац и Фадил Шарки
Ирационалност сећања, Ситонија, 2011.

Да ли је могуће избећи бол. Да, али тако нећеш ништа научити.
Л. Дарел

Одлука да се нестане из спољнег света није донета због неког конкретног разлога јер би то била свесна одлука чије би последице могла да наслути. Бег је узрокован стањем перманентне збуњености и немогућности да се схвати то вечно понављање истих грешака, истог пораза. Пут који је она пројектовала и изабрала, а потом следила самоуверено (јер ко би то боље знао од ње), одједном је нестао на хоризонту, попут планинске стазе која одједном води право у вертикалне стене уз које је немогуће попети се.
© Светлана Дингарац и Фадил Шарки

Милан Живковић
Други сан, 2014–2019: Строго контролисани хаос, 2014,
Други сан – РЕМ, 2019–2021: Allegro ma non troppo, 2021, Страх од белине матрикса, 2021, Крај емисије, 2020. и Негатив-позитив, 2019.
Акт-фотографија је одувек процес између откривања и скривања: јасна амбивалентност онога што је видљиво и свега што је невидљиво или само наслућено, стида и радозналости, обичног и провокативног.
© Милан Живковић

Немања Живковић
Привилегија самосвесности, 2020, мушки акт; Спознаја пролазности, 2021, женски акт
Потрага за безвременом сензуалношћу уз помоћ опште познатих симбола грубости и нежности (тренутак пред њиховим нестанком) води до фотографија у којима је сачувана есенција искуства заснованог на веома пажљивом посматрању. На тај начин фотограф започиње своје визуелно путовање према апстрактним формама које су спремне да одговоре утилитарним принципима самосталног постојања.
© Немања Живковић

Драгослав Мирковић
Ана 01, Ана 02, 2010, Тамара, 2012, Тамара, 2013, Теа 0085, 2018.
Уметност је надградња свега што се о фотографији научи. Време ће показати ко је од нас заиста уметник фотографије, уосталом, као и у сликарству, вајарству… Ја се увек изјашњавам као фотограф.
© Драгослав Мирковић

Драгиша Радуловић
Облици 0004, 1963, Облици 0007, 1967, Облици 0019, 1973, Облици 1748, 2017, Облици 0474, 2017.
Акт-фотографија је за мене слика лепоте и душе и тела. Лепота женског тела је непревазиђена. Први акт сам снимио 1962. године, у паузи часа акта на Вишој ликовној академији, у београдској Улици цара Душана. (Моделу сам у знак захвалности урадио фотографије за личну карту.) Направио пар снимака и изрезао први Облик.
© Драгиша Радуловић

Ненад Нино Ракићевић
Модели, 01, 02, 04, 05, 06, 1986.
Није ме сасвим испуњавала репортерска фотографија, привлачила ме је и „уметничка“. Заинтересовале су ме приче модела, њихове судбине… На сугестију Томислава Петернека јавио сам се на конкурс Фото-клуба Природно-математичког факултета и освојио Прву награду, баш за прву фотографију. Израдио сам потом целу серију и признања су се низала, што ме је подстакло да 1988. одем на студије фотографије у Америку.
© Нино Ракићевић

Данило Цветановић
Бели циклус, 2004, 2007, 2004, 2004, 2007.
Нема ружне жене на овом свету, свака има нешто лепо и мој циљ је да овековечим то лепо, да ли је то лакат, пупак, ноге – нешто јесте. Идеалан је модел који има све лепо, али се ретко среће. Што бих се више мучио да нађем ту лепу страну, мени би било интересантније. Увек је највећи проблем питање поверења, шта ће са сликама бити сутра, да ниједна не вуче реп.
© Данило Цветановић
……….

Милена Марјановић, уметничка директорка Галерије Артгет у 2019. години, дипломирала је историју уметности на Филозофском факултету у Београду, а последипломске студије похађала на Филозофском факултету “La Sapienza” у Риму, код проф. Ђулија Карла Аргана. Годинама ради као новинарка, а уједно је и ауторка великог броја монографских и студијских текстова у области историје и теорије уметности, преводитељка значајних и капиталних дела из области ликовне критике и теорије уметности (Ђ. К. Арган, Ф. Мена, А. Б. Олива …), кустоскиња и кокустоскиња изложби у значајним институцијама у земљи и Европи.

Loading...