ГОРДАНА ДОБРИЋ (1953–2021)
Драги чланови породице, колеге и пријатељи,
Хвала вам што сте дошли како бисмо се присетили заједно свега онога што је Гордана Добрић посвећено радила као историчарка уметности, кустоскиња и радница у култури, на чему смо јој ми, из Културног центра Београда, са којима је провела последње две деценије, бескрајно захвални, на шта смо поносни и што је уткано и у сам рад институције у протеклом периоду.
Осим што ће нам недостајати њено физичко присуство, недостајаће нам и истрајност у борби за оно у шта се верује. За своје идеје и оне које је волела борила се упорно, отворено и аргументовано. Имала је времена да вам објасни како би нешто требало радити или да вам напише најдуже мејлове на свету, и радила је то најпоштеније што зна. Осећали смо се сигурни што је баш она била председница Синдиката, и за тај рад је на крају добила и награду.
Инсистирала је увек на програмском концепту галерија и правилницима рада – другим речима, на јасно дефинисаној идеји и транспарентности рада. Сматрала је да је израда публикације какава је Одложба није изложена нека врста дуга према институцији у коју свакодневно долазимо као у другу кућу и обавеза према струци да се документује и сачува од заборава једно време и посвећеност кустоса својој професији, али и етичким и моралним кодексима.
Искрено је веровала у струковна удружења и активно у њима учествовала, ценила стручне сараднике и обожавала младе стручњаке, које је и укључивала у пројекте на којима је радила кад год је било прилике. Један велики део посла а пре свега приступа послу, који је подразумевао неговање односа са уметницима, бригу о галеријском простору у сваком смислу, поштовање и истицање струке и стручности у свакој прилици, а кроз то заправо залагање за знање и боље услове рада, оставила нам је Гордана као отворену тему и задатке које треба да преузмемо и о њима да промишљамо.
Имали смо обичај да Светски дан поезије, 21. март, обележимо и интерно – тако што неко од нас започне преписку цитирајући неког песника или песму. Један од последњих мејлова који сам добила од Гордане Добрић, а и у пензији је била присутна и активна у бројним пројектима КЦБ-а, био је део из романа Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице послат 21. марта на Светски дан поезије 2021:
Жмирим на младом прољетњом сунцу и осјећам да сад већ животу не треба тражити другог циља ни дубљег смисла. Ведар сунчани дан, и кора хљеба, и крпа неба са шаком звијезда над главом — и ја не могу да замислим веће ни стварније среће: све жеље шуте и чула дремљу, а мисли имају празнично рухо и бијеле скрштене руке. На концу свију стаза стоји шутња и мир са свиме: широки мир са болом, с људима, са животом — са самим собом. У мени тишина, нада мном подне без руба, уоколо призори земље у доброј поплави сунца.
Зар се на тако мало сав живот свео? Је ли то старост, преживјелост, умор? Или посљедња, врховна мудрост: крајња одрека свега!
Не знам. Осјећам само да нема стварнијег добра од тога: мир са радошћу, са болом — и преплављеност сунцем.
У потпису је стајало: Поздрав свима од Владана и мене.
Мислим на Вас, Гордана.
Обраћање Зоране Ђаковић Миннити на комеморацији Гордани Добрић у Дворани Културног центра Београда 5. октобра 2021
Културни центар Београда изненадила је и растужила вест о изненадној смрти наше драге и уважене колегинице и пријатеља Гордане Добрић, кустоскиње и историчарке уметности. Сахрана Гордане Добрић биће у понедељак 27. септембра у 12 часова на гробљу у Баранди.
Комеморација ће бити одржана у уторак 5. октобра у 12 сати у Дворани културног центра, Коларчева 6.
Гордана Добрић дипломирала је на Групи за историју уметности Филозофског факултета у Београду, на Катедри за Модерну историју уметности код професора др Лазара Трифуновића. Завршила је Студије културе и рода на ААОМ-у (Алтернативна академска образовна мрежа) и била чланица ДИУС-а и AICA Србија (Међународне секције ликовних критичара Србија).
Од 1986. до 1992. радила је у Меморијалном центру „Јосип Броз Тито“, на пословима кустоса Музејске службе где је водила Збирку личних предмета Јосипа Броза. Од 2000. до 2019. била је кустоскиња Ликовне галерије у Културном центру Београда, координаторка Награде „Лазар Трифуновић“ за критичко промишљање савремене визуелне уметности и Признања ДИУС за најбољу ауторску годишњу изложбу.
Као кустоскиња Ликовне редакције КЦБ-а учествовала је у преко 300 уметничких, тематских и ауторских изложби и пројеката из области савремене визуелне уметности стваралаца и институција из Србије и иностранства реализованих у Ликовној галерији, важним копродукцијама и сарадњама са институцијама у земљи, и представљању наше сцене и програма КЦБ-а у угледним музејско-галеријским институцијама у региону.
Приказе изложби и интервјуе писала је за Студент, Књижевне новине, Ликовне свеске, Ликовни живот, Yеллоw цаб. Написала је бројне текстове за ауторске тематске изложбе и рецензије за самосталне изложбе уметника у земљи и иностранству. Била је сарадница у реализацији књиге Историјски енформел и нова читања, у едицији „Колекционар као кустос и селектор“, издање Галерија Арте, Београд, 2013. Сарадница и ауторка студијског текста у књизи Пажња критика! уредника Радоње Лепосавића, издање КЦБ 2011. Уредница књиге и ауторка текстова Одложба није изложена, у монографији Ликовна галерија 1961–2015, издање КЦБ, Београд, 2019.
Бавила се научно-истраживачким радом у пројектима Друштва историчара уметности Србије, Музејског друштва Србије и Завода за проучавање културног развитка Србије. Продуценткиња је књига у издању Друштва историчара уметности Србије: Ј. Денегри, Једна могућа историја модерне уметности, Е. Панофски, Студије, есеји и секретар редакција стручног часописа Историја уметности. Била је професионално ангажована као члан Програмског савета Куће легата; члан Жирија Политикине награде ; члан жирија Пролећног Бијенала ликовне уметности Дома културе у Чачку.
Председница Синдиката Независност Културног центра Београда у мандату 2014–2018. године.
Добитница је Награде „Павле Бељански“ за најбољи дипломски рад из националне историје уметности на Групи за историју уметности Филозофског факултета у Београду, Плакете УЛУПУДС-а за реализацију циклуса трибина „Ликовна уметност и КПЈ“ у организацији ДИУС, Сорос центра Србија и КЦБ, Награде Гранског синдиката културе Независност за заступање интереса културе у граду Београду.
Гордану Добрић памтићемо као врхунског професионалца у свим областима којима се бавила, као пожртвовану особу, разиграног духа, инспиративну и жустру у разговорима и разменама, по љубави коју је имала према својим најмилијима, али и својим колегама и пријатељима. Младе колеге које је подстицала и пратила, неретко ангажовала у оквиру програма Октобарског салона или у пројектима на којима је радила, памтиће је као узор и подршку. А сви који су је познавали и који ће је памтити, рећи ће: једна је Гокси Добрић!
Фотографија: Снежана Ристић