Видети глас, Алиа Запарова и Ивана Пеган Баће
Видети глас, Алиа Запарова и Ивана Пеган Баће
26.5 – 7.7.2022.
Галерија Артгет
Уметничка директорка Миа Ћук
Изложба представља дијалог Алие Запарове и Иване Пеган Баће, савремених уметница које проширују деловање фотографије, упрежући је у језик експерименталне поезије, писаних фрагмената, дијалога и говора.
***
Da li je pisanje uvijek i onaj drugi život koji nemamo? Ona druga polovica dana?1
Започињем да пишем текст, али то је увек оклевање, започињање је оклевање где се материјалност писања преводи у гестове реферирања на непосредни простор – собе, другог текста, слике.
Осврћем се по соби, сагледавам инвентар радног стола: шољица са охлађеном кафом, тек начета свеска још увек без карактера, смотуљци папира / можда важни рачуни, неколико књига Ирене Вркљан (“Марина или о биографији” и “Корачам кроз собу”), мала сингл плоча – рад Иване Пеган Баће “Mindness” и у оквиру ње танушна књижица са скоро прозирним фотографијама из дубровачког ентеријера. Жена са цигаретом у контрасветлу собе, сенка филадендрона, капут који виси на прозору. Али моја соба садржи и друге собе; видим у њој и сиве берлинске ентеријере, предмете дугих сенки, челично небо кроз прозорско окно који нису ништа друго до визуелни предлошци тишини, соби, чекању. Ова наизглед случајна констелација предмета омогућава ми да се крећем кроз текст повезујући географски и временски удаљене реалитете, да их присвајам и мислим кроз сопствени интимни пејзаж, као што Ирена Вркљан преплиће сопствену биографију са фрагментима животописа песникиње Марине Цветајеве.
“Сива књига” Алие Запарове кроз крхотине језика и фотографија упризорује свакодневицу којој не припада. Њен поглед (или глас) креће се од зида ка прозору, па даље, ка пејзажу, покретном или непомичном, како би се вратио унутра, у ентеријер не тог истог простора, већ времена. Њен однос са стањима стрепње, празнине или недогађајности у соби је крајње присан, готово егзистенцијалан.
Лоцирање међупростора језика и слике одвија се кроз дешифровање женских идентитета који су увек апатридски, фрагментарни, цитатни. Слушајући гласове који допиру из аудио-рада “Води мене” Иване Пеган, чују се трансјезичне инкантације које призива Алиа.
Izdahni…mene, pohrani…mene, otisni…mene, bewege…mich, kenn…mich, nascondimi, staccami…
Унутрашњи дијалози постају путописи које је потребно архивирати, увек остајући на рубу језика, на рубу форме. Инвентар објеката, фотографија, записа и звукова у галерији јесте покушај да се остане на рубу изложбе, тачније, да се изложба омекша и претвори у сензибилитет или привид, да се замисли она “друга половица дана” коју немамо.
Одломак из кустоског текста Мие Ћук
———–
1. Irena Vrkljan, Marina ili o biografiji, Večernji list, Zagreb, 2004.
Биографије:
Алиа Запарова је уметница и списатељица. Рођена је у Москви, студирала филозофију и фотографију у САД и Великој Британији, а тренутно живи у Берлину. Прави књиге, мале инсталације и повремене перформативне гестове састављене од текста и слика. Њен рад је потрага за стратегијама и поетиком трансформације кроз свакодневицу.
Ивана Пеган Баће је мултимедијална уметница која живи и ради у Дубровнику. У свом раду користи језик, писмо, говор и глас изражавајући се у медијима уметничке књиге, поетских објеката те аудио и видео радова. Како кроз дневничке записе, фрагментарне текстове, поезију, кратке приче и граматичке питалице, тако и кроз визуелне и звучне радове (spoken word) сопственим гласом испитује начине на које се субјект конституише, усредсређујући се на емоционални, ментални и гласовни потенцијал прекорачивања друштвених конвенција и устаљених граница.