Два програмска блока KЦБ-а на Фестивалу визуелне уметности и филма Lovely Days у Болу на Брачу (Хрватска), од 12. до 15. августа
Фестивал визуелне уметности и филма Lovely Days одржава се и ове године у Болу на Брачу, једанаести пут заредом, од 12. до 15. августа, а према идеји визуелне уметнице Ренате Пољак која је уједно и директорка и оснивачица фестивала. Ово летње уметничко догађање у Болу већ годинама доводи важна имена домаће и интернационалне уметничке сцене, уз упознавање с радовима. Ове године нас очекују разговори и дружења с уметницима у изузетном амбијенту Бола у којем синергија с простором на посебан начин доприноси овом догађању.
Фестивал отвара самостална изложба Игора Грубића, а током програма биће приказани и радови уметнице Нели Ружић, која би током 2023. требало да има изложбу у галерији Подроом Културног центра Београда.
(из најаве фестивала)
Два програмска блока од којих је један посвећен увиду у мало шири опус једне уметнице, а други избору радова из Kолекције Октоабрски салон приредила је кустоскиња Зорана Ђаковић Миннити, која ради као програмска директорка у Kултурном центру Београда, где дуги низ година обавља и послове координације међународне сарадње и уређивања програма галерије Подроом у чијем фокусу су покретне слике и мултимедијалне инсталације.
Први блок посвећен је опусу уметнице Kатарине Здјелар, чији рад одликује како теоријско тако и практично истраживање звука, посебно гласа, анализа политичких и социјалних димензија музичког света, рефлексије различитих идентитета у различитим контекстима.
У другом блоку биће приказана три рада аутора различитих генерација – Желимир Жилник, Оливер Реслер и група Шкарт, чији радови актуализују питања односа друштва према различитим процесима трасформације и транцизије постсоцијалистичих држава.
Већи део ових радова део је Kолекције Октобарски салон, која постоји од 2012. године, а о којој брине Kултурни центар Београда. Хвала Kатарини Здјелар и групи Шкарт који су уступили за приказивање радове који нису део поменуте Kолекције.
О Kолекцији Октобарски салон – https://www.oktobarskisalon.org/sr/o-kolekciji/
Програм фестивала обухвата четири дана емитовања видео-радова.
12. август: Отварање уз радове Игора Грубића
13. август: Kатарина Здјелар: истраживања звука и гласа
14. август: Филмови Нели Ружић
15. август: Kрај фестивала уз филмове Желимира Жилника, Оливера Реслера и групе Шкарт
Покровитељи фестивала: РЕА, Association for Contemporary Artistic and Architectural Productions / Хрватски аудиовизуални центар / Болско лито, Bol Summer Festival
Партнер фестивалског програма: Kултурни центар Београда
Подршка реализацији фестивалског програма: Град Београд – Секретаријат за културу
Сви програми су бесплатни, почетак у 22 сата
https://lovelydaysbol.com/2022/index.html
◼︎ ◼︎
Укратко о филмовима у избору Зоране Ђаковић Миннити на фестивалу FILMS LIKE NO OTHER aka LOVELY DAYS
БЛОK 1
▶ „Schoum”, 7′, 2009.
Видео-рад документује покушај дешифровања стихова мега-хита осамдесетих Shout британског бенда Tears for Fears од стране оних који не разумеју енглески језик. Два мушкарца фонетски транскрибују оно што чују, на основу сопственог речника и способности да гласно тумаче непознато, стварајући нешто своје што се налази између непознатог и познатог.
▶ „My Lifetime (Malaika)”, 5’37“, 2012.
Рад приказује национални симфонијски оркестар Гане снимљен током 2011/2012. године у Националном позоришту у Акри. Музичари свирају Malaika, првобитно веселу и оснажујућу постколонијалну композицију коју су изводили Мириам Макеба, Хари Белафонте, Бони М и други. Оркестар је основао председник Kваме Нкрумах, крајем педесетих година када је Гана постала прва држава на Афричком континенту која се ослободила колонијалне власти. У испрекиданим звуцима музике и сликама преуморних музичара само наслућујемо догађаје и промене које су се могле десити у међувремену, а сцена на којој наступају као да постаје неодлучна чекаоница за неку одложену или суспендовану будућност.
▶ „ AAA(Mein Hertz).” 4’30“, 2016.
Рад је снимљен у једном кадру и приказује младу жену која истовремено изводи четири композиције. Док чува оригинали стил, темпо и ритам појединачних дела остаје у кључу различитих музичких комада, Тишина, мизика, звук и речи измењују се и сударају. Лице протагонисткиње и вокални акорди служе као бојно поље за брзи прелаз између различитих нумера. У њеном певању ради се о начину савладавања раскорака између нумера и о тачности – историјској, стилској и лингвистичкој различитих композиција.
Kатарина Здјелар одрасла је у Београду, а тренутно живи у Ротердаму. Њен рад углавном је представљен у медијима покретних слика и инсталација, док су средишње теме њених теоријских и практичних уметничких интересовања глас, музика, звук и језик. У последње време бави се потенцијалима и наслеђима пацифистичких прото-феминистичких пракси, укључујући Kathe Kollwityz и Dore Hoyer. Здјелар је дипломирала на Универзитету уметности у Београду, звање Мастер лепих уметности студије стекла је на Институту Пит Цварт у Ротердаму а завршила је и двогодишњи резиденцијални програм у Рајсакадеми у Амстердаму. Представљала је Србију на 53. Венецијанском бијеналу, као и на бројним самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству. Добитница је престижних награда, од којих су најновије награда ММСУ, награда Загребачког салона 2019. и Долф Хенкес 2017. Kатарина Здјелар је и едукатор и тутор у Институту Пит Цварт (МА лепих уметности), WдKА Ротердам и на Мастер уметинчким истраживачким студијама на Kраљевској уметничкој академији у Хагу.
▶ Игор Грубић, „Индивидуални колективизам”, ТВ портрет Kатарине Здјелар, 5’51“, 2009.
Продукција 50. Октобарски салон, 2009.
Основна идеја била је да се публици приближи савремена уметност. У форми ТВ портрета у којима уметници на једноставан начин говоре о свом раду, Игор Грубић је настојао указати да је њихов рад итекако животан и близак свакодневним проблемима и темама с којима се сусреће и бави свако од нас. Назив Индивидуални колективизам указује на поједница који је упућује на другога који промишља своју заједницу, друштво.
БЛОK 2
▶ Желимир Жилник, „Досије: Стечајна маса”, дигитализовна верзија ТВ серијала, 1, епизода, 27’14“, 2008.
Playground продукција докуметарним серијалом комплементира причу о неуспелој приватизацији две зрењанинске компаније кроз примере ИНОВОЗА и БЕKА. Kомбинацијом документарних снимака радничког протеста, видео-архиве и изјава експерата из различитих друштвених области попут – економије (економисти и економски медијски аналитичари), радничких права (представници синдиката, правни стручњаци, психолози рада) и представника државних органа и институција надлежних за процес приватизације, борбу против криминала и корупције, покретање социјалног дијалога – покушавамо доћи до одговора на питање – због чега се о положају и правима радника углавном ћути?
Желимир Жилник (1942, Ниш, Југославија) је филмски уметник из Новог Сада у Србији. Снимио је преко 50 играних и краткометражних филмова, који су представљени на међународним фестивалима у Берлину, Торонту, Ротердаму, Москви и Оберхаузену. Од краја шездесетих година двадесетог века, друштвено ангажовани филмови су му у бившој Југославији донели велика признања, али исто тако и цензуру током седамдесетих и деведесетих, због недвосмислене критике државног апарата. Нит која се провлачи кроз читав његов опус јесте моћ опсервације и производње снажних и утицајних наратива на основу живота обичних људи.
Недавно је Жилник имао велике ретроспективе каријере у галерији Kунстхале у Бечу (2020/21), Центру Помпиду у Паризу (2019), Синематеци у Аргентини (2018), на међународном филмском фестивалу у Мар дел Плати (2017), у Антологији филмских архива у Њујорку и Харвардској филмској архиви (2017), итд.
▶ Шкарт, Акција „НАЗАД”, 5’22“, 2006–2008.
Акцију «Назад» је први пут извео хор Хоркешкарт, 9. јуна 2006. године. Циљ акције је да се отпева песма «Назад» испред институција које су најодговорније за пораст национализма, распад СФРЈ и грађанске ратове 90-их у Југославији.
Те институције су (по редоследу у филму): Ректорат Универзитета у Београду, САНУ (Српска академија наука и уметности), СПЦ (патријаршија српске православне цркве) Врховни суд и Влада Р. Србије.
Другу акцију «Назад» је извео хор Проба, на позив Жена у црном, а у оквиру акције Kоалиције за секуларну државу, 10. децембра 2007. године на Тргу републике у Београду, у склопу обележавања дана људских права.
Шкарт (rejects/ausschus/scarto) група настала је 1990. године у графичком атељеу Архитектонског факултета у Београду. Покушајима да кроз грешке дође до нових вредности, колектив, уз бројне сараднике, користи форме поезије, цртежа, графичког дизајна, издаваштва, перформанса, алтернативне едукације и друштвеног активизма.
▶ Oliver Ressler, „Socialism Failed, Capitalism is Bankrupt, What Comes Next?”, 19’37“, 2010.
У овом видео-раду Реслер се фокусира на политичку и економску ситуацију у Републици Јерменији, једној од држава наследница Совјетског Савеза. Филм је снимљен у лето 2010. године на највећем јереванском базару под називом „Бангладеш”. Свакога дана више од хиљаду људи покушава да преживи радећи као продавци на базару „Бангладеш” где не зарађују више од 100 до 250 евра месечно. У видео-раду они говоре како су преживљавали током криза у постсоцијалистичкој држави која је затворила већину фабрика из совјетске ере и уништила мреже социјалне сигурности.
Оливер Реслер (Kнитефелд, Аустрија) је уметник и редитељ. Његове уметничке инсталације, интервенције у јавном простору и филмови покрећу питања која се односе на економију, демократију, глобално загревање, облике отпора и алтернативни начин живота. Учествовао је на преко 350 групних изложби широм света. Аутор је 30 филмова који су приказивани на бројим догађајима, уметничким институцијама и фестивалима. Живи и ради у Бечу.
Превод са енглеског: Весна Стрика