ЛИНИЈЕ ПЕЈЗАЖА – између заклона и изложености

Галерија Центра за културу „Градац“, Рашка

18. јун − 2. јул 2026.

Отварање у четвртак, 18. јун у 19.30

ЛИНИЈЕ ПЕЈЗАЖА

– између заклона и изложености

Нина Ивановић, Наташа Кокић, Рена Редле и Владан Јеремић, Кристина Ленард, Ана Стефановић и Марија Коњикушић

Кустоскиња изложбе: Соња Милићевић

Аутори концепције:  Соња Милићевић, Зорана Ђаковић Минити и Синиша Илић

Изложба „Линије пејзажа – између заклона и изложености“ повезује радове из Колекције Октобарског салона о којој брине Културни центар Београда и Збирке колоније Центра за културу „Градац“ Рашка. Слике нестабилних и осетљивих предела упућују на природне и институционалне пејзаже и услове у којима настају и чувају се уметнички радови.

Радови на изложби отварају питања крхкости и изложености простора, његове заштите, повреде, друштвеног значења и трагова присуства, као и теме еколошке нестабилности, социјалне несигурности и променљивих услова живота у савременом окружењу. Пејзаж се не посматра само као мотив природе, већ као шири појам простора који се настањује, обликује, нарушава и памти…

Изложба се реализује у години у којој Галерија Центра за културу „Градац“ обележава 30 година рада и развијања програма усмереног ка повезивању савремених уметничких пракси, различитих продукцијских модела и ширег културног простора. Резултат је сарадње између Центра за културу „Градац“ и Културног центра Београда, а њен концепт додатно је подстакнут кустоско-уметничким истраживањем „Колекција деценија“, које од 2018. године развијају Зорана Ђаковић Минити и Синиша Илић.

Извод из кустоског текста Соње Милићевић:

У средишту изложбе налазе се радови који простор разумеју као крхку, вишеслојну и променљиву категорију. У раду Нине Ивановић, Планина, предео се појављује као лагана, линеарна структура, као форма која истовремено делује присутно и ефермерно. Планина је сведена на контуре, на цртеж у простору, на једва задржану масу. Код Наташе Кокић, у раду Цртеж (Без назива), простор добија густину унутрашњег станишта, хабитата искуства, памћења и нагомиланих трагова. Код Рене Редле и Владана Јеремића, простор се отвара као друштвени и политички оквир. Он је испуњен кретањем, јавним присуством, колективним искуством, миграцијом, отпором и видљивошћу. У избору из Колекције Октобарског салона присутна су три различита режима простора: крхка форма, унутрашње станиште и друштвено поље.

Радови из Збирке колоније тај оквир даље развијају. На фотографијама Кристине Ленард простор се јавља у напетости између заштите и изложености: пластеник као привремена опна раста и заклона, а оштећено дрво у отвореном пределу као знак повреде, преживљавања и издржљивости. Код Ане Стефановић пејзаж постаје оштећени терен, место интервенције, експлоатације и нарушене равнотеже. Простор је ту документ повреде и материјални траг промене. У радовима Марије Коњикушић простор добија друштвену и институционалну димензију. Школа, учионица, табла и боравак уметника у простору образовања уводе тему заједничког, али временски неподударајућег коришћења истог места. Простор постаје носилац сусрета који се одвија посредно, преко остављеног трага, геста, цртежа и записа. У том контексту појављују се и сами учесници колоније, као део привремене заједнице која током боравка испуњава школски простор радом, присуством и међусобном разменом. У избору из Збирке колоније простор се појављује као зона заштите и раста, као оштећени терен и као место привременог заједништва у којем остају трагови боравка, рада и одложене комуникације.

Сви радови заједно отварају и шири хоризонт читања који се тиче савремених друштвених прилика. Простор се у њима указује као место еколошке нестабилности, интервенције и исцрпљивања, као подручје нарушене равнотеже између природног и произведеног, као амбијент у којем остају трагови социјалне угрожености, политичких напетости, кретања људи, привремености и несигурности. У неким радовима тај слој је непосредније везан за оштећење, напуштање, рањивост и притисак над простором; у другима за осећање отуђености, унутрашње напетости, нагомиланог искуства или тешкоћу да се у простору успостави стабилан ослонац. Пејзаж се тако чита и као слика ширег друштвеног стања: као простор у којем се преплићу еколошка претња, психолошка несигурност, политичка изложеност, слабљење локалних средина и трагови демографских и социјалних промена. Сабрани на једном месту, радови говоре о различитим просторима и о променљивим условима живота у њима.