Predavač: Tomislav Brlek (Filozofski fakultet, Zagreb) Tema: Zebald ili melanholija: Književnost kroz nemogućnost pisanja, preko Liotara, Blanšoa i Agambena
Melanholiju, kako smatra Julija Kristeva, određuje rascep jezika i afekta, stanje gubitka simboličke sposobnosti – asymbolia – koje, međutim, nije ni statično, ni bez značenja, nego, naprotiv, omogućuje specifičnu modifikaciju označiteljskih veza kroz ostvarenje afektivne dinamike na infra-verbalnoj razini tona i modulacije. Budući da Liotar, suprotstavljajući heuristički kategorije iskazivog – diskurs – i vidljivog – figura – definiše ‘pesnički jezik’ kao konstitutivnu prisutnost figuralnog u diskurzivnom i ustvrđuje kako ‘oni najveći’ znaju da moraju pisati upravo o onome o čemu se ne može pisati, nije možda pogrešno takvo pisanje odrediti kao nužno melankolično. Prozni konstrukti V.G. Zebalda odlikuju se velikom, upravo pesničkom, pažnjom posvećenom oblikovanju svake stranice, podređivanjem narativnih mehanizama prozodijskom ritmu, te neprestanim pripovednim kruženjem oko nečega što je – neodređeno, ali nepobitno – izostavljeno. Strukturu svoje rečenice, koja usled presudne uloge hipotakse ‘nije savremena’, Zebald, po vlastitom priznanju duguje Tomasu Bernhardu, za kojega je u svom poslednjem razgovoru rekao da je svojom ‘apsolutnom’, beskompromisnom pozicijom i ‘periskopskom’ formom pripovedanja stalno prisutan u njegovom pisanju. To se možda najbolje vidi upravo u halucinantnim efektima diskurzivnoga upisa figura melankolije.
Tomislav Brlek (1971) je docent na katedri za Opću povijest književnosti na Odsjeku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta Sveučilista u Zagrebu. Predsednik je Hrvatskog semiotičkog drustva i
su-urednik ilustrovanog časopisa za kulturu 15 dana.
U tekstu O žalosti i melanholiji Frojd pokušava da povuče razliku između ova dva stanja, ali prvo ističe da su simptomi koje žalovanje proizvodi (osećanje patnje, gubitak interesa za spoljašnji svet, gubitak sposobnosti da se usvoji novi objekat interesovanja, itd.) gotovo identični onima koji se javljaju i u melanholiji. Žalovanje je opisano kao reakcija na gubitak nečega, nekog objekta, ali postavlja se pitanje da li je ovo karakteristika koju ono deli sa melanholijom? Da li su i žalost i melanholija reakcije na gubitak nekog voljenog objekta? Problem sa melanholijom je u tome što osoba koja pati od nje ne zna tačno sta je izgubila. Melanholija je svedočanstvo da je nešto izgubljeno, ali se ne moze tačno odrediti šta je to – nepoznati gubitak je uzrok simptoma karakteristicnih i za žalovanje. Postoji osećanje da je nešto sto poseduje suštinsku vrednost izgubljeno, ali šta je to ostaje nepoznato.
Iz tog razloga u stanju melanholije lebdi i sumnja – da li je objekat koji ju je uzrokovao ikada bio prisutan? Upravo ovo pitanje nam ukazuje na vaznost melanholije. Ukoliko je stavimo u kontekst psihoanalitičkih razmatranja, ali i filozofije Stjuarta Grinčrča, dolazimo do sledeceg uvida: samo stvari kojih ne možemo da se setimo govore o stvarima koje ne možemo da zaboravimo. Sledeci Grinčrča, mi zapravo dolazimo do pretpostavke da nam razmatranje melanholije može pomoći da odgovorimo na fundamentalno pitanje koje se tiče našeg čitavog životnog iskustva: kako to da odsustvo nekih bića samo potvrđuje njihovo istinsko prisustvo?
Planirani učesnici: Jovan Čekić (Beograd), Tatjana Jukić (Zagreb), Miran Božović (Ljubljana), Stevan Vuković (Beograd), Kristian Fenes (Beč), Davor Beganović (Konstans), Nemanja Mitrović (Aberdin), Sasa Ilić (Beograd), Branislav Jakovljević (San Francisko), Branko Romčević (Beograd) i drugi.
Program su osmislili: Svetlana Gavrilović i Nemanja Mitrović.