ЛЕ КОРБИЗЈЕОВО РЕОРИЈЕНТИСАНО ПУТОВАЊЕ 1911-2011, 8. Београдска интернационална недеља архитектуре

18.04.2013-30.04, 18:12.
blank-image

Основа за ову изложбу су разговори са архитектима, уметницима, активистима, истраживачима и интелектуалцима у Атини, Београду, Истанбулу, Риму и Бечу. Посебне карактеристике ових градова, њихова архитектура и њихови споменици, као два термина Оријента и Истока, покренули су дијалошке размене.

Године 1911. Ле Корбизје је кренуо на своје формативно Путовање на Исток, које се сматрало обрнутом Великом туром. Током седамнаестог века, путовање од севера до југа ради стицања искустава о изворним локацијама класичне антике, установљено је као изузетан образовни модел. Шарл-Едуар Жанре-Гри, који је себи дао име Ле Корбизје током друге деценије двадесетог века, изабрао је потпуно другачију Велику туру. Она га је водила од Берлина, преко Прага, Беча, Будимпеште, Београда, Букурешта до Истанбула, Атине, Помпеје, Напуља, Рима, Фиренце и натраг кући, у Лашо де Фонд у Швајцарској. На путовању је настао већи број записа, скице, текстови, фотографи је, разгледнице. Нешто пре смрти, 1965. године, редиговао је белешке с тог путовања, припремајући рукопис за објављивање, али је књига изашла тек након његове смрти.
Године 2011. визуелни уметник Давид Берже и кустоскиња Елке Красни одабрали су пет градова: Атину, Београд, Истанбул, Рим и Беч, који су били део првобитне туре, као почетне тачке урбанистичког истраживачког процеса. Бедекеров путни водич, и описи француских оријенталиста послужили су као оријентационе тачке Ле Корбизјеових путовања. Берже и Красни пратили су само оне информације које су им дали локални експерти у тих пет градова. Сваки од одабраних градова има сопствени модел савременог урбанизма: Атина, један од најстаријих главних градова на свету, репрезентује напетост која је инхерентна глобализацији у свом тренутном кризном моделу. Истанбул је постао оличење глобализованог урбанизма, обележеног напетошћу између капиталистички обојене архитектуре и неформалности. У Београду, који је прешао пут од дионизијског социјализма до предаторског неолиберализма, још увек се могу читати претходни слојеви урбанистичког развоја који отеловљују социјалистичке стратегије планирања и архитектуре данашњице коју покрећу девелопери. Највећа препрека са којом се Рим суочава при покушају да задовољи потребе и изазове савременог политичког И економског преображавања јесте напор овог града да постане „не-вечан“, изнова постављајући свој дуго чувани идентитет као безвремени грађански центар и суочавајући се са својом потпуном и суровом трансформацијом током последњих двадесет година. Тренутно преобликован у мултиетнички град, кључни део конструкције карактера Беча је већ традиционално схватање да тај град треба да буде место где се Исток сусреће са Западом, што се заснива колико на контингентности географског положаја, толико и на политичкој реторици.
Основа за ову изложбу су разговори са архитектима, уметницима, активистима, истраживачима и интелектуалцима у Атини, Београду, Истанбулу, Риму и Бечу. Посебне карактеристике ових градова, њихова архитектура и њихови споменици, као два термина Оријента и Истока, покренули су дијалошке размене. Савремено Путовање свој садржај добија овом разменом знања, што је резултирало дугим шетњама и инсталацијом заснованом на фотографијама и тексту.
Вишегласни град је почетна тачка за текстуалну инсталацију Елке Красни. Делови разговора састављају се тако да омогуће вишеструку перспективу и идентифи ковање у оквиру урбанистичких наратива. Фотографи је Давида Бержеа прате ове наративе и разоткривају сложеност урбанистичких слојева у свим својим разликама и сличностима.

Loading...