MARKO TIRNANIĆ Ljubav je za sirotinju

LJUBAV
JE
ZA
SIROTINJU
MARKO TIRNANIĆ

Ljubav, kao prvi i osnovni mehanizam kontrole, poslužio je kao temelj za razradu umetničkog koncepta izložbe, analizirajući je kroz polje društvene i lične kontrole. Ljubav je za sirotinju predstavlja umetničku instalaciju u prostoru, koja publiku selektuje, dovodeći svakog ponaosob u situaciju da se opredeli za okvire u koje ga sistem smešta i istovremeno pružajući mu mogućnost da se odupre istom.

Novi rad pod nazivom Ljubav je za sirotinju je mesto na kojem se uvodi kontrola od strane samog umetnika. Naime, galerijski prostor podeljen po dužini na dva dela, u jednom dozvoljava ulazak samo ženama, a u drugom, samo muškarcima. Ovakvu vrstu selekcije prave redari, čija će uloga, pored razdvajanja, biti i ta da fizički pretresu sve posetioce.

Od druge polovine galerije uvodi se još jedno, regulativno telo i to u vidu suženja prolaza na meru širine tela umetnika. Iza te prepreke, posetioci, i dalje razdvojeni, dolaze do video radova, različitih u svakom delu, koji imaju ulogu predmeta želje i/ili predmeta konzumiranja. U video radovima Majka i ćerka i Vojnik, majka – oličenje savršene kontrole i vojnik – simbol održavanja i sprovođenja iste, zapravo gube kontrolu, uriniraju, a pred nama su slike predstavnika različitih autoriteta, na kojima su očigledne slabosti koje nose sa sobom.

Uvođenje pravila i pravljenje podele na najbanalnijem nivou – na muški i ženski prostor, stavlja publiku u neizbežnu situaciju da mora da donese odluku. Sam pristanak i odluka da se poštuju pravila podjednako je važna za ovaj rad, kao i svako odustajanje pred preprekama, koje često vidimo. Kao autor, na ovaj način pokušavam da napravim državu u državi, određeni sistem pravila po razumnim ili manje razumnim kriterijumima, polemišući sa ograničenjima kojima smo svakodnevno izloženi. Još jedan od važnih segmenata rada je taj da niko od publike zapravo neće imati mogućnost da pogleda celu izložbu, a samim tim ni ceo rad. To nas stavlja u poziciju da moramo da donesemo sud i o onome što nismo videli, čuli ili doživeli. Svaku izložbu procenjujemo na osnovu onoga što smo videli, a šta je sa onom drugom stranom koja je za nas ostala nepoznata?

Jasno je da se kritički sud donosi kroz mogućnost percipiranja određenih sadržaja dovoljno jasnih da posmatrač može da ih smesti u određeni lični i saznajni kontekst, ali ovde je zanimljiva i ideja onoga što ne vidimo, ono o čemu ne znamo. Kako doneti sud o nepoznatom? Žak Ransijer u svojoj knjizi Sudbina slika – podela čulnog kaže – “tom regulisanju odgovara jedno drugo regulisanje, koje se tiče odnosa između znati i ne znati, između delovati i trpeti”.

Marko Tirnanić rođen je 1985. godine u Smederevu, Srbija. Akademiju likovnih umetnosti završio je u Beogradu, gde je završio i master studije na odseku slikarstvo. Aktivno izlaže kako u Srbiji, tako i u inostranstvu, na Tajlandu, u Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj, Bosni i Hercegovini i Holandiji. Na poziv Ministarstva kulture Austrije i Kultur kontakta boravi tri meseca u Austriji na rezidencijalnom programu, gde je tokom 2014. godine realizovao jednu samostalnu i jednu grupnu izložbu u Beču. Zapaženi su video-radovi i instalacije koje je radio u javnom prostoru, ispred Narodne skuštine republike Srbije, ali i u intimnim prostorima, za mali broj posetilaca. Marko u svom radu istražuje odnos moći, pojedinca i države, odnos dominantnog i poniženog, nadziranih kretanja, kontrole i sloboda. Njegove postavke uvek uključuju publiku i stavljaju ih u određeni odnos prema radu. Za rad “Free will” (Slobodna volja) dobio je prvu nagradu u okviru “Unpleasant Design Competition” u Hagu, Holandija 2012. godine.
www.markotirnanic.com

Kustoskinja izložbe: Zorana Đaković Minniti

Kamera i video: Miša Obradović

Veliko hvala svima koji su svojom ljubaznošću i trudom doprineli uspešnom realizovanju instalacije i izložbe Ljubav je za sirotinju. Hvala: Jeleni Ćuruviji, Marku Sovilju, Milošu Tirnaniću, Emi Teokarević, Milanu Đorđeviću, Marini Vidanović, Milči Marijanoviću, Marco Minniti, Marku Mladenoviću, Stanislavu Mirkoviću