Оне су биле прве: Јелисавета Начић, прва жена у државној служби Србије

06.05.2010, 15:54.
blank-image

Програм посвећен трајној успомени на Београђанке посебне енергије, интелекта и храбрости.

Београд из женског угла /Оне су биле прве

Ови програми осветлиће живот и рад Београђанки које су биле пионири у појединим областима културе Београда, али су успомене на њих избледеле. Њихов допринос развоју овог града данас није довољно вреднован, а неке од њих су потпуно заборављене. Рад на овим програмима подразумева истраживање везано за поменуте личности и историјски период у оквиру кога су деловале, али укључује и испитивање да ли су и на који начин ове жене присутне у савременој меморији града.
Упориште за овај серијал налазимо и у томе што се ова редакција трајно бави такозваним женским питањем, правима жена, проблемима злостављања жена, иницијативама и акцијама феминистичких организација. Осим тога Културни центар Београда је већ дуги низ година институција у којој претежно раде жене и то би био допринос једног малог женског колектива трајној успомени на Београђанке посебне енергије, интелекта и храбрости.

Први програм овог циклуса посвећен је Јелисавети Начић која је била прва архитектица и прва жена у државној служби Србије.
Учествују: Љубинка Трговчевић (историчарка), Вера Павловић Лончарски (историчарка уметности), Светлана Димитријевић Марковић (архитектица), Ана Рундо Митић (историчарка уметности, праунука Јелисавете Начић), Милда Ђорђевић (студенткиња), Бојана Ибрајтер Газибара (историчарка уметности)
Модераторка: Добрила Синђелић Ибрајтер

Трибина посвећена Јелисавети Начић биће одржана дан пре почетка 5. Београдске интернационалне недеље архитектуре, а шетња у суботу, 8. мај у 12.00, у оквиру 5. БИНА-е управо зато што се ради о Јелисавети Начић првој архитектици у Србији и Београду: Шетња кроз архитектуру Јелисавете Начић – води Бојана Ибрајтер Газибара; окупљање: Степенице на Калемегдану насупрот Француске амбасаде.

Јелисавета Начић рођена је у Београду 1876. године, у породици имућног трговца Михаила С. Начића, а умрла у Дубровнику 1955. године.
Јелисавета је прва жена архитект која се школовала у Београду. Уписује 1896. године тек отворени Архитектонски одсек Техничког факултета, на којем је дипломирала 1900. као одличан студент.
Одмах по завршетку студија запослила се у Министарству грађевина, али због тадашњих прописа, као жена, није могла добити звање указног чиновника. Прелази у београдску Општину, где ради као архитект све до Првог светског рата. У току рата интернирана је у логор Нежидеру (Мађарска). Ту се упознала са интернирцем из Албаније проф. Луком Лукаји, за кога се и удала. После рата кратко живи у Београду, а затим са породицом прелази у Дубровник. Престаје да се бави својом професијом и потпуно се посвећује породичном животу.
Јелисавета се бавила и архитектуром и урбанизмом . Као млад архитект ради уз арх. Димитрија Лека 1901. године на уређењу Малог Калемегдана. Већ 1903. године самостално ради пројекат степеништа са чесмом на Калемегдану (преко пута зграде Француске амбасаде). Једна од најлепших београдских школа, основна школа код Саборне цркве (данас школа «Краљ Петар Први») рађена је по пројекту Јелисавете Начић из 1906. године, потом, 1910. године ради пројекат за уређење Теразијског платоа, а 1911. комплекс радничких станова у ул. Ђуре Ђаковића; цркву у Штимљу на Косову од 1912. до 1913. Црква Александра Невског почела је да се гради 1912. године по Јелисаветином пројекту у српско-византијском стилу. Први светски рат прекинуо је градњу цркве. Касније је настављена по измењеном пројекту.

Све што један народ има најлепшег, најбољег и најсветлијег, све одакле би се јасно могла читати његова култура, његове особине и карактер, уноси он у свој културни, индустријски, економски и просветни центар – своју престоницу. Већина престоница и великих вароши европских, постале су оно што су само тиме, што су од почетка биле, центар, средиште и срце земље, где су се од самог њеног постанка у маси скупљена снага и енергија самог народа…
Пролазећи кроз изложбу човеку се чини да пролази кроз лепо уређене вароши и са жаљењем мора да констатује на ком ступњу лежимо ми са нашим Београдом. Колико је лепота природа дала Београду, а колико му је мало човек дао. Кад се пореди изглед садашњег Београда са изгледима појединих великих вароши, тек се може видети колико Београд ни мало не одговара једној вароши двадесетог века и пред како великим задатком стоји Београд, који са оваквим својим уређењем какво данас постоји не одговара ни једној већој добро уређеној паланци европској, а не престоници. Но за подизање једне вароши поред заузимања општине, потребно је заузимање и појединаца, заузимање њених капиталиста, и појединих друштава. А главни фактор је новац – милиони – са којима смо ми тако сиромашни.

Из текста Изложба о општем уређењу вароши у Берлину 1910. године; аутор: Јелисавета Начић
БОН (Београдске општинске новине) бр. 33, из 1910.

Loading...