SKRIVENO
Radost ratovanja
nekako to počne, zgusne se, poput mržnje. opadne list; lift se spusti u prizemlje i tramvaj sigurno zatrese kapljice, samo se to ne vidi. previše se trudim da održim pažnju, semafor sam, premeštam dostupne boje, sa noge na nogu, nasilno ukipljen, nevešt, prividno ispražnjen od emocija. tada ćutim. pomažem oku da pokrene okamenjenu amorfnost asfalta, izmenjam svet po padežima, spustim se njegovom ulicom, osetim: strmina. iz radionice zareži fin, gipsani prah. vučjak je tu, za prvom ogradom, oblizne se, sasvim jasno izdefiniše granicu puta, svojim pokretom, tu ravan sa koje se voda tek skoro povukla. tu su svi ti uglovi, promene koje nas usložnjavaju do natrulosti. sve to iznova pulsira, ima klitoris, dodiruje se pod zemljom, beličastim korenovima. i ja sam to, pod kapuljačom, palim cigaretu šibicom, mislim na slovo T i zapisujem ga. ipak, mrtav sam, ovijen o tu tvrdu površinu; imam stavove koji mi sve brže gutaju snagu, guraju me niz datu strminu. a dole vri saobraćaj, bakterije se množe u mom znoju, mladić jauče ležeći pred pogledima, izručen u njih, napukle kičme. pomislim, želja sam, i poput goluba tupo kljucam o stvari, neuništiv, šireći zarazu. a spolja, usta govore, ruke se naizmenično opuste pa zatalasaju, šake pune i prazne, sve polako preuzima odgovornost. čuju se kapi i tamne mrlje vlage u probijanju kroz zidove jezika i čula. ustajem bos, jutarnja erekcija, zadah, pužoliki način na koji se grči želudac. sekutići grizu donju usnu, pomalja se očnjak, stopalo nazuva papuče, šaka otvara vrata, koža se ježi u dodiru sa hladnoćom, telo spušta niz stepenište. život je odvratan, i mek, i nema kraj i upravo je to ono što iz osnova menja sve.
Bojan Vasić (1985)
Mandeljštam visoko ceni pesmu koja ima ime. Ali, to ne znači jednostavno nasloviti jedan tekst. Upotrebiti pravo ime značilo bi unifikovati polje iskustva na ne-totalitaran, intenzifikujući način. Treba, svakako, biti i oprezan: Ime uvek dolazi samo od sebe, nošeno silom mnoštva, mnoštva koje će u očima nekih biti samo još jedna najezda Tatara, bilo da se ona događa na nivou društva, pesničkog jezika ili individue.