Tema meseca januara: ZLATNA VEJAVICA ŠTO PO SAMOJ SEBI VEJE
ZIMSKA MAŠTARIJA
Zamišljam najdužu zimu onoga doba;
Mesec, jasan čitavog dana,
zamrznute gvalje od perja pod drvećem;
i ne miriše da ojuži.
Pa lovci što vire iz pećine, čađavi:
smetovi zaklanjaju vidik,
nad otvorom vise snopovi ledenica.
Šta ako je i glavnoj vatri
dogorelo – da im još greje samo pretke?
Nešto bi se, ni krik ni cvilež,
u dobar čas kome tu otelo iz grla,
nešto bunovno, nalik javu
ptice izgubljene u krošnji sparne noći.
Zatim bi krenuli ostali,
usta za ustima, uz plač sitnije dece;
stvar je mogla teći baš tako,
sve dok se ne nađu u dosluhu s precima:
krajnje jednostavno, ne nalazeći reči,
ne držeći do prozodije,
ne vodeći brigu da usklade glasove,
ne smetajući jedno drugom.
I svi bi zamukli, zamišljam, da oslušnu
kapanje vode sa svodova.
Borislav Radović (1935)
Iz knjige Pesme, SKZ, Beograd, 1994.
Borislav Radović (1935) ide u red najznačajnijih srpskih posleratnih pesnika. Objavio je knjige pesama: Poetičnosti (1956), Ostale poetičnosti (1959), Maina (1964), Bratstvo po nesanici (1967), Opisi, gesla (1970), Izabrane pesme (1979), Pesme (1971-1982). U poslednjih par decenija dorađuje i proširuje kanonski izbor iz svoje poezije, kao u potrazi za Malarmeovom knjigom, koji je objavljivan u nekoliko navrata.
Njegovi prevod Sen-Džona Persa ide u red najuspelijih prevoda na srpkom jeziku.
Objavio i nekoliko značajnih knjiga eseja.