Тема месеца јануара: Златна вејавица што по самој себи веје
ЗА НОВУ ГОДИНУ
Наоружан четворопрегом сезона,
што сјаје као спратови ковчега,
упливава година уз шум комете,
што утискује тигровске стопе.
И ступамо на позорницу свакодневља:
доњи спрат намењујемо снегу,
други засејавамо, трећи изданке пушта,
а на последњем полодови стижу.
Ми смо га створили – памти – чак ако је
и лоше склепан, немамо разлога
за сумњу у њега, јер таква
његова градња знак је – да се живи.
Већ су надути образи ветродува,
набрекле вене ветровске машине,
за недељу је будилник навијен
да се ледено сунце смрви.
Но боли кад се види да је душа стрма
окружена све самим екранима,
где се догађа нешто подметнуто,
и ништа се не види од њих.
Смрт подражава обрисе живота,
и говор је из шале у запете смештен,
и необично је да се виде ове сенке
од унутрашњег сунца из нас самих.
А што, кад сам и ја – само зрак из
очног дна, које коленом својим
тако притиска светлост, да треба на време
гристи и у вучјој чељусти срце наћи?
Но ево зрнце посветљује на длану,
оно је ковчег с окнима нагиба многих:
за сваког створа постоји звезда и место.
Ветар свежији бива – треба будити живот.
ИВАН ЖДАНОВ
(Превео са руског Миодраг Сибиновић)
Из Антологија руске лирике (крај X – почетак XXИ века), књига ИИИ, Паидеиа, Београд, 2007.
Иван Фјодорович Жданов (16. И 1948, Устулатинка у Алтајском крају) – песник и есејиста.
Студирао је на Филолошком, затим на Факултету за новинарство Московског државног универзитета, одакле је искључен из идеолошких разлога. Завршио је Барнаулски педагошки институт 1976. године. Објављује у периодици од 1978. Штампао књиге поезије у Паризу и Копенхагену. У Русији – од 1982, пет књига песама.
Убраја се у групу руских песника „метаметафориста“.
Добитник је књижевних награда „Андреј Бели“, „А. Кручоних“ и Велике награде „Аполон Григорјев“ (1997).
Најзначајнија издања: Портрет, Москва, 1982; Неразменное небо, Москва, 1990; Место земли, Москва, 1991; Фоторобот запретного мира. Санкт Петересбург, 1997, 1998.