Tema meseca januara: ZLATNA VEJAVICA ŠTO PO SAMOJ SEBI VEJE
ŠAPAT
Iako nisi anđeo, ti lebdiš
u visini, gotovo u nepostojanju.
U ruci držiš razmotani
svitak: na njemu su, ovlašnim
potezima, sunce i mesec
iscrtani. Svitak tanak,
boje kože, od prepletenih
niti kiše i krvi.
Zvezdanom jezom obrubljen.
Tvoja stopala, bela, kao kapi
mleka oko usta odojčeta,
brzo se gube, nestaju,
praznina ih za čas
jezikom oblizne.
A rado bi pala dole,
po tlu potrčala,
radujući se toploti
što izbija iz zemlje,
pustila da tlo ih upije.
Ti bi za tren zaboravio
na hladnoću što se nastanila
u kostima, belim oblacima.
I na beskrvne, čvrsto
stisnute usne neba,
što jednom se samo razdvoje,
i brzo ponovo spoje – čim tebe
tiho, jedva čujno izgovore.
Vojislav Karanović (1961)
Iz knjige Naše nebo, ZUNS, Beograd, 2007.
Beleška o Vojislavu Karanoviću data je 1. januara.