Тема месеца јануара: Златна вејавица што по самој себи веје
АУТОБИОГРАФСКИ ЗАПИС ВРШКОМ СВЕТЛОСНОГ ЗРАКА
Светлост
првог јануарског дана
1961. године – а кажу
био је леп, топао,
сунчан дан –
завејала је моје
зенице, и од тада,
кроз сваки покрет,
поглед, реч
(изговорену или
писану)
ја заправо покушавам
да разгрнем тај
нанос светла,
да видим оно што је
испод ње, оно што
светлост скрива:
топло ткиво, материју,
врлетне пределе
тела, брзаке крви,
мада негде у дубини
осећам како она
ништа не покрива,
како је светлост
одувек ту:
златна вејавица што
по самој себи веје.
Војислав Карановић (1961)
(из књиге Наше небо, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2008.)
Војислав Карановић (1. јануар 1961, Суботица) дипломирао је на групи за југословенске и општу књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију, есеје и радио-драме. Поједине песме превођене су му на више језика. Живи и ради у Београду.
Објавио је књиге песама: Тастатура (Матица српска, Нови Сад, 1986) Записник са буђења (Матица српска, Нови Сад, 1989), Жива решетка, (Матица српска, Нови Сад, 1991), Стрми призори, (Матица српска, Нови Сад, 1994), Син земље (Српска књижевна задруга, Београд, 2000) Светлост у налету (Плато, Београд, 2003), Дах ствари – изабране песме, (Градска библиотека Владислав Петковић Дис, Чачак, 2005), Наше небо (ЗУНС, 2008).