У јануару своје нове радове читају Душко Новаковић, Милован Марчетић и Никола Вујчић
Душко Новаковић (1948) објавио је следеће збирке поезије: Зналац огледала (1976), Подеротине на врећи (1979), Сати и животиње/ Сати и животни (двојезично) 1980, Надзорник кварта (1982), Дијалог о немару (1986), Ходником (1991), Зналац огледала и придружене песме (1995), Стационарије – песме рата и месечарења (1998), Изабрао сам Месец (2003), Достављено музама (2005), Биоскоп Лимијер/Цинема Лумиере (двојезично, 2007), Тупан и његов педагог (2007), Клупе ненаграђених (2008/9) и Кад ћемо светла погасити (2010).
Новаковић се бави превођењем поезије и прозе са македонског језика. За свој рад добио је бројне награде: “Милан Ракић”, “Млада Струга”, “Бранко Миљковић”, “Змајева”, “Дисова”, “Даница Марковић”, “Васко Попа” и друге.
Један је од иницијатора и оснивача Српског књижевног друштва и члан је Српског ПЕН центра.
Милован Марчетић (1953) објавио је књиге песама: Дан двадесет хиљада паса (1982), Начини ишчезавања (1986), Без имена, без лица (1990), Ратно острво (2000), Мера душе (изабране песме) (2002), Ташкент (2006) и Иза затворених очију (2010).
Објавио је и три књиге прича: Животи песника (1996), Мој Холивуд (2000) и Прво лице (2003).
Добитник је више награда за поезију и прозу, између осталих и „Горановог прољећа“ и Ракићеве награде.
Био је уредник и главни уредник Књижевној речи, главни уредник часописа Реч и Књижевност, оснивач и главни уредник Београдског књижевног часописа.
Никола Вујчић (1956) објавио је следеће књиге песама: Тајанствени стрелац (1980), Нови прилози за аутобиографију (1983), Дисање (1988), Чистилиште (1994), Кад сам био мали (1995), Препознавање (2002), Звук тишине: изабране и нове песме (2008), Расути звук (2009) и Докле поглед допире (2010).
Приредио је неколико књига, а са руског је превео поезију Вјачеслава Купријанова (Земљино небо, 2006).
Добио неколико признања за песнички рад, међу којима и Змајеву награду (2002) и Дисову награду (2009).
Од почетка осамдесетих радио је уредничке и сродне послове, од часописа Знак и Књижевна реч, па све до Службеног гласника данас.
“СКД клуб КЦБ” отворен је 13. марта 2002. Програмом “СКД клуб КЦБ” Српско књижевно друштво (СКД) и Културни центар Београда (КЦБ) омогућавају писцима и читаоцима да сваког тринаестог у месецу буду заједно, да читаоци уживо слушају писце. Пиће је слатко-горко, онакво каква је и сама литература (или живот). Ту су и поклони – изненађења.