Владимир Николић КРАЈ СВЕТА.

видео инсталације
Варљиви крај света

Ако и даље има разлога да верујемо у будућност уметности, онда је то зато што упркос снобизму и тржишним законима она остаје авангардна у својој борби против наметљиве очигледности свакодневних слика. Јер сама стварност је одавно преплављена сликама. Уметност се за свој простор све више уместо са самом стварношћу бори са њеним утварама, док уметник паралелно и реципрочно са окружењем у којем ствара покушава да мења целину односно систем у којем делује.

Стално се питајући да ли и колико уметност има или нема моћ да утиче на друштвену стварност, Николић серију радова Воице Овер, који претходе изложеним радовима, завршава циничном репликом у којој један од саговорника предлаже повратак на сликање портрета, мртве природе, пејзажа… Иако ове разговоре више не чујемо, остале су слике, које сада спојене у целину, стоје одложене на поду галерије и постају нека врста споне са оним што следи. У немом наставку овог дијалога, уметник заправо бежи у аутономно поље уметничког језика, апстрактну слику, уметност ради уметности, »чист маниризам« да би потом кренуо даље тим путем, без неког разлога, како сам објашњава, одлазећи на супротну страну од апстракције – на реалистичну, чулну слику, и кроз портрете и актове враћа се питањима визуелне перцепције и самог вида. Евоцирајући питања о слици и перцепцији данас, Николић се ипак критички односи према актуелној визуеној култури у којој се однос између слике и свести о истој скрива иза идеје да је све слика, скрећући пажњу на једно много општије питање, а то је, шта видимо када видимо?

Ефекти у изложеним Николићевим радовима настају комбинацијом огледала, дневног светла и уметникове руке. Постепено додавајући огледала, шири се перспектива онога што видимо, све док слика не постане компактна да би се после пар тренутака потпуно изгубила. Портрети Филипа Риниола и Маура Ромита и Чин у простору додатно дају односно враћају слици њену „физичку“ димензију. Видео пројекције добијају своје стварне – физичке сенке на зидовима, у којим чулна, реалистична слика прави другу, апстрактну. Слика има своју сенку, дакле присутна је и постоји. У раду Крај света, дечак удара лоптом у сам крај слике, у онтолошки рез између стварности и илузије, и остаје заробљена унутар конструкција и конвенција којима је перцепција подложна.

Зорана Ђаковић Миннити

Владимир Николић (1974), живи и ради у Београду.
Одабране самосталне изложбе: Тхе Енд оф тхе Wорлд, Тимес Мусеум, Гуангзхоу, 2014; Воице-овер, НТ Галлерy, Болоња, 2009; Воице-овер, Салон Музеја савремене уметности Београд, 2009; Аутопортрети, ХО Галлерy, Марсеј, 2008; Ритам, Галлерy 2МЕТА, Букурешт 2002.
Одабране групне изложбе: Yоу Цан Онлy Тхинк абоут Сометхинг иф Yоу Тхинк оф Сометхинг Елсе, Тимес Мусеум, Кина, 2014; Пут за Европу, Мир,мир,мир – Цоллегиум Артистицум, Сарајево, Босна и Херцеговина, 2014; 4. Бијенле у Атини, Атина, 2013; Хоw то Телл а Сторy, Депо арт галлерy, Истанбул, 2013; Тхе Поwер то хост, ИСЦП, Неw Yорк, 2011; Плуг ин ИИ, Мусéе де л’îле д’Олéрон, Саинт-Пиерре д’Олéрон, Франце, 2011; Медиатионс Биеннале/Ерасед Wаллс, Познан, 2010; Околности, 50. Октобарски Салон, Београд, 2009; Беyонд Тхеорy, Сусхи Галлерy, Сан Диего, 2008; Форевер Yоунг, АННЕ+ Галлерy, Парис, 2008; Еуроасиа, МАРТ Мусеум, Италy, 2008; Неw Видео, Неw Еуропе, Тхе Китцхен, Неw Yорк, 2006; Ситуатед Селф, МСУБ, 2005; Неw Паст, Маронниер Цонтемпорарy Арт Центер, Сеоул, 2004; Имагинарy Балкан, Цорнерхоусе галлерy, Манцхестер, 2003; Ин тхе Горгес оф тхе Балканс – А Репорт, Кунстхалле Фридерицианум, Кассел, 2003; Блоод анд Хонеy, Саммлунг Ессл Цоллецтион, Клостернеубург, Виена, 2003; Еуропиан Цонтемпорарy Арт, Мусеум оф Цонтемпорарy Арт Тхессалоники, 2002. www.владимир-николиц.цом

Списак изложених радова:

Воице Овер
2009.

Портрет Филипа Риниола, 2011.
видео инсталација, 5′ 48“

Портрет Маура Ромита, 2012.
видео инсталација, 3′ 52“

Чин у простору, 2013.
видео инсталација, 3′ 45“
Музика: Владимир Пејковић

Лежећи акт, 2011.
видео, 7’24“

Крај света, 2013.
видео, 1′ 34“
Музика: Владимир Пејковић