Simonida Rajčević, LAŽNI BOL slike i objekti

06.08-27.08.2020, 12:00-20:00

Simonida Rajčević, LAŽNI BOL slike i objekti
6 – 27.8. 2020.

Lažni bol JELENA PETROVIĆ

Biografiju Simonide Rajčević preuzmite ovde.

Slike na platnu Simonide Rajčević uvlače nas u antagonizam značenja estetskog kao operativnog, ali i nestabilnog pojma u umetnosti danas, naročito, savremenoj. Stanje ljudske smirenosti ili prepuštenosti oko koga su nastale slike iz prethodnog ciklusa Čudni talasi, u novoj izložbi Lažni bol prerasta u stanje ranjivosti. Kroz kanonizovane umetničke prizore počinjenog nasilja koji svedoče o istoriji ljudske brutalnosti, arhetipski bol je tu da pokrene telo koje ne reaguje i žrtvu koja odustaje. Ova distanca od uobičajnih pojavnih oblika afektivnog iskusutva u svetu u kome živimo ili suspenzija vlastitih čulnih doživljaja zaradi doživljaja nečega što sa sobom nosi potencijal opšteg ili zajedničkog predstavljaju upravo pojam aesthesis-a u svom antičkom značenju doživljaja čovečnosti. Međutim, ono što onemogućava da se jedan takav estetski doživljaj ostvari kroz oslobađajuće iskustvo zajedničkog poimanja sveta je upravo laž koja unosi antagonizam u savremeno značenje pojma estetskog.

Šta je, zapravo, lažno u bolnom buđenju čovečnosti kroz oslikane prizore izmučenih delova ljudskog tela? Jesu li to pojedinačni, otuđeni doživljaji bola ili kolektivna predstava o tome šta ta bol jeste? Ili je možda lažno ono što bol treba da nam kroz umetnost donese? Da li uopšte bol može da nam pruži zadovoljstvo oslobađanja kroz tragediju kako to Aristotel tvrdi kao najviši oblik umetnosti koji donosi katarzu? Ili je možda ta katarza vremenom postala afektivna laž koja ne govori o doživljaju društvene i političke stvarnosti, već o vlastitoj, eskapističkoj nelagodi unutar nje?

Pred nama su slike kroz koje se sveti prizori mučeništva iz prošlosti naslućuju i preklapaju sa jarkim bojama i dominantno prisutnim ljudskim obrisima tela sadašnjeg vremena. Kroz univerzalno telo belog savremenog muškaraca preslikavaju se obrisi do smrti izmučenih tela El Grekovog Isusa (na platnu Svetog trojstva) i Svetog Sebastijana, Karavađova odsečena glava Golijata (David sa Golijatovom glavom) i prikovana ruka Svetog Petra (Raspeće Svetog Petra). Zurbaranov prizor Isusa kao Božjeg jagnjeta (Agnus Dei) koje na sebe preuzima sve ljudske grehe pojavljuje se na platnu na kome se univerzalno muško telo – naspram Isusovog zoomorfičnog, položenog i pasivnog tela – drugačije kodira. Na ovoj slici, poslednjoj u ciklusu, vidimo ruke spremne za borbu, za odbranu žrtve, ruke koje nas, na samom kraju, vode do Brus Lija, nepobedive ikone pop-kulture 20-og veka. Slojevita značenja ovih slika žive svoju historizaciju kroz bol koji uvek i iznova izranja kao palimpsest, pretvarajući arhetipsko nasilje u mehanizme vladanja svetom.

Prizori univerzalnog stradanja, patnje i bola čovečanstva koji naizmenično blede i onda nanovo u kriznim, konfliktnim i ratnim vremenima izranjaju iz prošlosti, pojavljuju se na slikama Simonide Rajčević fragmentarno, poput metonimijskih slika i odnosa kroz koje se uspostavlja logička veza sa stradanjem savremenog čoveka u globalnom neokolonijalnom kapitalizmu. Telo današnjeg homo econimicus-a koje samo sebe sistemski proizvodi pokrenuto je jarkim i flurocentnim bojama, istorijskim naracijama stradanja i sopstevnom ranjivošću u svetu u kome otuđeno živi. Zaustavljeno u trenutku trzaja, dominantno telo današnjice postaje agresivno sredstvo kojim manipuliše i upravlja bol. U univerzalnom kodiranju bola nastalo je, takođe, i današnje globalno društvo koje eksploatiše, kažnjava, dehumanizuje, te isto tako dosledno sprovodi nasilje nad onim što odstupa iz njegove savršene jednobrazne slike sveta. Rasparčana struktura tela koje se budi i ponovo sastavlja, drugim rečima, govori da je naša globalna civilizacija oduvek bila i još uvek jeste: evropocentrična, bela, hrišćanska i patrijarhalna. Izgrađena i discipilnovana kroz repetativno obnavljanje nasilja, ta civilizacija nam ukazuje na nemogućnost brisanja osnovnog, društveno i politički strukturiranog ljudskog afekata, a to je bol.

Unutar izložbe, pojavljuje se, takođe i predimenzionirana skulptura Brus Lijevih borilačkih ruku koje ukazuju na ambijentalno prekoračenje dvodimenzionalnog prostora slike, ali i njenog značenja kroz fikciju ultimativne snage i beskompromisne borbe. U nešto drugačijem položaju nego na slici, ruke su postavljene u nulti stepen i napada i odbrane. Sa ovim rukama moguća je identifikacija iz svake pozicije, jer se pobeda nad ultimativnim zlom ne dovodi u pitanje, pa su tako i napad i odbrana dozvoljeni. Ipak, jasno je da je i ova ikonička figura Brus Lija nastala u sferi pop-kulture koja se gradila, kao i prethodne, istim strukturnim mehanizmima kolonizirajućeg odnosno globalizirajućeg društva.

Prenos ili delegiranje vlastitog zadovoljstva pobede nad nasiljem na fikciju, masovnu kulturu ili objekte, govore o interpasivnom doživljaju[1] slobode koji je zapravo lažan, kao što je i bol sa kojom se pre samog čina pobede identifikujemo. Otelotvorena čulnost, stanje ranjivosti i osećaj bola prepušteni su, na taj način, interpasivnom doživljaju sveta koji je u ovom slučaju svestan svoje laži. Međutim, u toj svesti nazire se novi estetski potencijal slika koje prikazuju delove izmučenih ljudskih, ali životinjskih tela. Ukoliko taj potencijal možemo da zamislimo, pred nama će ukazati –  kako to Rozi Brajdoti (Rosi Braidotti) kaže – hibridna figuracija jednog potpuno drugačjeg monstruoznog tela[2] koje u svojoj kontinuiranoj ranjivosti, izmučenosti i potlačenosti pruža otpor i bori za nastanak nove materijalističke kartografije boljeg sveta. Pitanje s kojim nas izložba ostavlja je: Da li uopšte možemo da zamislimo taj svet sa nekim drugim, iz perspektive globalnog čoveka, ‘monstruoznim’ telom koje nam izvan postojećih globalnih arhetipa današnje civilizacije nudi neke druge, možda prave emocije?

[1] Pojam interpasivnosti je jedan od malobrojnih savremenih filozofskih pojmova, koje je od 90tih nadalje razvijao Robert Pfaller. Više u: Robert Pfaller. Interpassivity: The Aesthetics of Delegated Enjoyment. Edinbourgh: Edinburgh University Press, 2017.
[2] Više o postajanju monstrumom u globalnom svetu savremenog kapitalizma, kolonijalizma i patrijarhata: Between monsters, goddesses and cyborgs : feminist confrontations with science, medicine and cyberspace. Nina Lykke & Rosi Braidotti, (eds.). New Jersey : Zed Books, 1996. i drugim knjigama Rosi Braidotti koja govori o etici i biopolitici humanih i ne-humanih odn. post-humanih individualnih i društvenih struktura danas.

 

Loading...