Симонида Рајчевић, ЛАЖНИ БОЛ слике и објекти
Симонида Рајчевић, ЛАЖНИ БОЛ слике и објекти
6 – 27.8. 2020.
Лажни бол ЈЕЛЕНА ПЕТРОВИЋ
Биографију Симониде Рајчевић преузмите овде.
Слике на платну Симониде Рајчевић увлаче нас у антагонизам значења естетског као оперативног, али и нестабилног појма у уметности данас, нарочито, савременој. Стање људске смирености или препуштености око кога су настале слике из претходног циклуса Чудни таласи, у новој изложби Лажни бол прераста у стање рањивости. Кроз канонизоване уметничке призоре почињеног насиља који сведоче о историји људске бруталности, архетипски бол је ту да покрене тело које не реагује и жртву која одустаје. Ова дистанца од уобичајних појавних облика афективног искусутва у свету у коме живимо или суспензија властитих чулних доживљаја заради доживљаја нечега што са собом носи потенцијал општег или заједничког представљају управо појам aesthesis-a у свом античком значењу доживљаја човечности. Међутим, оно што онемогућава да се један такав естетски доживљај оствари кроз ослобађајуће искуство заједничког поимања света је управо лаж која уноси антагонизам у савремено значење појма естетског.
Шта је, заправо, лажно у болном буђењу човечности кроз осликане призоре измучених делова људског тела? Јесу ли то појединачни, отуђени доживљаји бола или колективна представа о томе шта та бол јесте? Или је можда лажно оно што бол треба да нам кроз уметност донесе? Да ли уопште бол може да нам пружи задовољство ослобађања кроз трагедију како то Аристотел тврди као највиши облик уметности који доноси катарзу? Или је можда та катарза временом постала афективна лаж која не говори о доживљају друштвене и политичке стварности, већ о властитој, ескапистичкој нелагоди унутар ње?
Пред нама су слике кроз које се свети призори мучеништва из прошлости наслућују и преклапају са јарким бојама и доминантно присутним људским обрисима тела садашњег времена. Кроз универзално тело белог савременог мушкараца пресликавају се обриси до смрти измучених тела Ел Грековог Исуса (на платну Светог тројства) и Светог Себастијана, Каравађова одсечена глава Голијата (Давид са Голијатовом главом) и прикована рука Светог Петра (Распеће Светог Петра). Зурбаранов призор Исуса као Божјег јагњета (Агнус Деи) које на себе преузима све људске грехе појављује се на платну на коме се универзално мушко тело – наспрам Исусовог зооморфичног, положеног и пасивног тела – другачије кодира. На овој слици, последњој у циклусу, видимо руке спремне за борбу, за одбрану жртве, руке које нас, на самом крају, воде до Брус Лија, непобедиве иконе поп-културе 20-ог века. Слојевита значења ових слика живе своју хисторизацију кроз бол који увек и изнова израња као палимпсест, претварајући архетипско насиље у механизме владања светом.
Призори универзалног страдања, патње и бола човечанства који наизменично бледе и онда наново у кризним, конфликтним и ратним временима израњају из прошлости, појављују се на сликама Симониде Рајчевић фрагментарно, попут метонимијских слика и односа кроз које се успоставља логичка веза са страдањем савременог човека у глобалном неоколонијалном капитализму. Тело данашњег homo econimicus-a које само себе системски производи покренуто је јарким и флуроцентним бојама, историјским нарацијама страдања и сопстевном рањивошћу у свету у коме отуђено живи. Заустављено у тренутку трзаја, доминантно тело данашњице постаје агресивно средство којим манипулише и управља бол. У универзалном кодирању бола настало је, такође, и данашње глобално друштво које експлоатише, кажњава, дехуманизује, те исто тако доследно спроводи насиље над оним што одступа из његове савршене једнобразне слике света. Распарчана структура тела које се буди и поново саставља, другим речима, говори да је наша глобална цивилизација одувек била и још увек јесте: европоцентрична, бела, хришћанска и патријархална. Изграђена и дисципилнована кроз репетативно обнављање насиља, та цивилизација нам указује на немогућност брисања основног, друштвено и политички структурираног људског афеката, а то је бол.
Унутар изложбе, појављује се, такође и предимензионирана скулптура Брус Лијевих борилачких руку које указују на амбијентално прекорачење дводимензионалног простора слике, али и њеног значења кроз фикцију ултимативне снаге и бескомпромисне борбе. У нешто другачијем положају него на слици, руке су постављене у нулти степен и напада и одбране. Са овим рукама могућа је идентификација из сваке позиције, јер се победа над ултимативним злом не доводи у питање, па су тако и напад и одбрана дозвољени. Ипак, јасно је да је и ова иконичка фигура Брус Лија настала у сфери поп-културе која се градила, као и претходне, истим структурним механизмима колонизирајућег односно глобализирајућег друштва.
Пренос или делегирање властитог задовољства победе над насиљем на фикцију, масовну културу или објекте, говоре о интерпасивном доживљају[1] слободе који је заправо лажан, као што је и бол са којом се пре самог чина победе идентификујемо. Отелотворена чулност, стање рањивости и осећај бола препуштени су, на тај начин, интерпасивном доживљају света који је у овом случају свестан своје лажи. Међутим, у тој свести назире се нови естетски потенцијал слика које приказују делове измучених људских, али животињских тела. Уколико тај потенцијал можемо да замислимо, пред нама ће указати – како то Рози Брајдоти (Rosi Braidotti) каже – хибридна фигурација једног потпуно другачјег монструозног тела[2] које у својој континуираној рањивости, измучености и потлачености пружа отпор и бори за настанак нове материјалистичке картографије бољег света. Питање с којим нас изложба оставља је: Да ли уопште можемо да замислимо тај свет са неким другим, из перспективе глобалног човека, ‘монструозним’ телом које нам изван постојећих глобалних архетипа данашње цивилизације нуди неке друге, можда праве емоције?
[1] Појам интерпасивности је један од малобројних савремених филозофских појмова, које је од 90тих надаље развијао Robert Pfaller. Више у: Robert Pfaller. Interpassivity: The Aesthetics of Delegated Enjoyment. Edinbourgh: Edinburgh University Press, 2017.
[2] Више о постајању монструмом у глобалном свету савременог капитализма, колонијализма и патријархата: Between monsters, goddesses and cyborgs : feminist confrontations with science, medicine and cyberspace. Nina Lykke & Rosi Braidotti, (eds.). New Jersey : Zed Books, 1996. и другим књигама Rosi Braidotti која говори о етици и биополитици хуманих и не-хуманих одн. пост-хуманих индивидуалних и друштвених структура данас.